Недеља

Страна 152

Број 9

одмах сетим да у Лебену мора бити најмање још сто слободоумних људи, који не би пропустили ову згодну прилику, да не даду израза своме уверењу. Па шта је онда ово? Брзина, којом се „спровод" кретао, очито је казивала, да се покојник сарањује и без учешћа и „свете цркве" и без икакве друге свечаности.

Моја необуздана радозналост нагонила ме је да стварам себи разне хипотезе о овоме необичном појаву, али на послеткукад је „спровод" хтео да прође крај мене, паде ми на ум та оригинална мисао, да пођемија за сандуком. На тај начин забављаћу се бар за један час, ако не и дуже. Направим жалосну мину и пођем са пратњом. Она два господина по зади спровода, погледаше ме, па се онда сашаптаваху нешто. Питаху се јамачно, да

ли сам и ја из њиховог места. За тим позваше на савет још другу двојицу, који ме такође одмерише оком од главе до пете. То инквизиторско посматрање страшно ме је љутило, зато се решим да га прекинем. Ја им се приближим. Пошто сам их поздравио отпочнем говор:

Председник министарског савета НИКОЛА П. ПАШИ"Б Петроград) — Извините ме, господо, што вас можда узнемиравам у вашем забављању, али ја сам само зато пристао уз вас што сам видео да је ово „цивилна" сарана, па као човек без предрасуда пошао сам и ако нисам имао среће познавати покојника. Један од господе примети: — То је покојница. То ме изненади и зато запитам: — Али ово је ипак „грађанска сарана", ле л те господо?

Министар спољ&шљих послова д-р.?м;и:л о в|а нзјђ.ммги^л о:в а н о в ић (Прате Краља Петра у