Недеља

Број 10

Страна 183

МЛАДОСТ — Фр. 1^опе. III. (наставак) По повратку дете је затекло свога оца и господина Жерара како седе за столом у трпезарији и обојица пишу адресе на неким великим хартијама са црним оквиром. Г. Виолет није плакао, али му је лице било као раскопано од бола, и пуштао је да му онај прамен косе виси над оком. Кад је угледао свога сина у црном оделу, оте му се један ропац, устао је заносећи се као пијан и бризнуо . је поново у плач. Ох! Никад неће мали Амадеј заборавити тај дан, па ни идући страшни дан, када је г -ђа Жерар дошла из јутра да му обуче црно одело, док се из суседнхи одаја чуо потмули шум тешких корака и куцање чекићем. -— Изненада му паде на ум да мајку од прексиноћ није видео. — Мамо!... Хоћу да видим маму!.. Тада су му већ морали открити праву истину. Г-ђа Жерар му понова говори да треба, да мора бити врло добар, врло ваљан, да би утешио свога оца, који има много бриге и јада, и најзад му је мајка отишла за свагда, да је она на небу. На небз^! То је веома високо и веома далеко! На небу ! Али ако му је мајка не небу, шта носе онда ови у црно одевени људи у томе тешком санП У К У> (којима ударају о сваки угао степеница)? Шта вуку онда она суморна кола, за којим оно иде по киши, убрзаваЈући свој дечији ход, држећи своЈим ручицама очеву руку у црним рукавицама? Шта спуштају онда у ову

дана, кад са својим

раку из коЈе се диже мирис тек раскопане земље, у раку опкољену људима у црнини, раку од које његов отац ужаснут окреће главу? Шта ли се крије на дну ове раке, у овом великом врту пуном камених крстова и других ликова, у коме са дрвећа, из кога већ избијају млади мартовски пупољци, при сјају сунца, које је после пљуска пробило облаке, падају крупне капљице као сузе. Мајка му је дакле на небу!.. Амадеј се више не усуђује да тражи да види маму и у вече оног страшног оцем седе за сто, на коме она стара жена одавно већ поставља за двојицу, и са свим блед на својој високој столици, пита се дете, да ли ће нзжни и слатки поглед своје мајке познати у једној од звезда које је она толико волела да гледа са балкона за хладних септембарских ноћи,стежући рз^ку своме мужу.

У И^Н-^ЕГОБОЈ У/1ИЦИ (Бивша Иван-Бегова кућа а доцнје Штајнлхнеера) СЛИКЕ ИЗ СТДРОГД ВЕОГРПДП

II Дрвеће као и људи: има их таквих, који немају среће. Али једно заиста несрећно дрво био је онај јединн платан што је израстао у сред дворишта завода за дечаке под управом господина Батифола у улици Гранд Шомијер. Провиђење је могло учинити да ово дрво израсте на" обали какве реке на некој лепој узвишици са које би могло гле 1,ати како пролазе лађе, или Ј^сред какве гарнизонске варошице, где би бар два пута недељно имало задовољство да слуша војну музику. Е, али није могло бити тако! Било му је суђено да свако лето скида кору, као змија кожу, и да сваке године при првок мразу покрива земљу својим лишћем у