Недеља

ПЕСНИК прича Д. Пјехановичз. Лребео Сш. Ј?. 2?. — Погледајте овога! — рече ми дежурни доктор кад дођосмо пред врата, на којима је био отзор с решетком. —• Зар не видите добро? Причекајте! Ја ћу ући к њему. Не бојте се! додадг, — он је веома миран... Његово је лудило најмирније... То је наш песник— ... — Песник? упитах ја зачуђено.

КОјПИеИЈ^ ЈТРОЦЕК ј УЈЕ БОДЕНИЦУ, КОЈА 6Е Е ^еДРОПРИШЕјЗА ЖЕ/1ЕЗНИЦУ СП ПРУГЕ ЗДЈЕЧђР-ВОЉЕВДи

— Јесте, — осмехну се доктор улазећи, први, кад је стражар широм отворио врата у мали собичак бело окречен с једним креветцом и ноћним столићем. За тим столићем, који се беше нахерио, а на узглављу постеље седео је један старчић. Он је нешто брзо и пажљиво писао на парчету хартије. —• Помози Бог, -— рече му доктор. Старац нам окрену своје бледо жуто давно небријано лице и остзвивши писаљку важно рече: —> Не сметајте ми! за тим се опет обрну и настази писати с удвојеном брзином, Лист је био већ давно исписан ситним и дугим врстама. На неким местима те су се врсте сливале, а на неким ишле су управно. Али старац је ипак налазио чи:та места и брижљиво их попуњавао писменима. •— То взм је све! —■ рече ми доктор —■ То је он главом, а историју његову, ако вас само интересује, причаћу вам у дежурној соби. Хајдемо!.. Ту нема више ничег занимљивог; од њега нећете измамити ни једне речи, нити ће он до мрклог мрака изменити свој поло-

жај... Чак и руча он на дохват, — сиромах, у великом је послу. После неколико минута седео сам у дежурној соби. Доктор је бакарним ашовом бацда у камин угља. Примаче две столице ближе ватри и пућкајући цигару поче. Суштина његове приче била је од прилике ова: — Пре двадесет и пет година Аристарху ИванозићХ, т. ј. песнику кога тек што ми је показао, било је 25 год. Црте лица тога човека ни сад нису непријатне, ма да их је онаказило лудило и старост, а тада су се могле назвати леиим. У њима је било нечзг занимљивог, нечег симпатичног што вас је привлачило њему. На томе лицу био је тајанствени печат генија. Поглед му је био дубок и паметан. На високо чело падале су црне коврџе. Ако се свему томе дода, да је врло лепо певао, свирао и по кашто читао својим другпвима по неке не баш тако добре стихове, наплсане у извесној свешчици, онда ће јасан бити узрок оном повољном утиску, који је чинио на свакога. На питања зашто не штампа сноје стихове, он је увзк ћутећи показивао на слику Пушкинову, која је висила у његовој соби над столом за писање и одмах је гледао да окрене други ргзговор. Али поред свих тих знакова дара, он је ипак био најнесрећнији чоаек. Задатци генија имају особити значај у руској природи. Они са свим личе на задатке смртне болести. Сав наравствени организам изгледа отрован

јМО/ЧИН КОД1ЏЕПЛ (у врањском округу)