Недеља

Страна 187

неким тајанственим отровом, који се не може уништити. Тај отров стално, лагано води пропасти, и .људи су већ навикли на ту пропаст сматрају као са свим природну. На гроб таквог човека полажу венце, оплакују његове недаће и називају га мучеником и "чисто осећају неку радост, што је тај мученик свршио своје жалосне дане. Нешто тешко дешава се у души оних, који се налазе око постеље тешког болесника. Њега жале, али у исти мах очекују његову смрт. Он већ није потребан животу, а смрти се не хита. Тако је било и с несрећним Арис т архом Ивановићем. Његов дар није био " > " "лЗГг""' толико велики да се лојави и да заузме месго али га је било довољно, да самргно отрује тога човека лењошћу и апатијом, тим неминовним а• трибутима пропалих егзистенција. Аристарх Ивановић не свршивши гимназију, до био је службу. Ту се већ првих дана показао као лењ и непогодан чиновник. Плата мала, а потребе уметникове биле су велике. Почео је тражити другу службу и најзад ја нашао, али је и ту било то исто. Осећај незадовољства и ту му је уливао апатију према новом раду и одатле су га најзад отпустили. У бризи, са сузама у очима, ломио је руке први дан пошто су га истерали, у тим часовима он је врло добро осећао сву своју нелагодност према ма каквој дужности, према ма каквом правилном у истрајном раду. Пало му је на ум да се убије, али кад је погледао кроз прозор на јасно пролећње небо, па за тлм доле на шарену гомилу, прошла га је воља. Ту на улици видео је лепих жена и мислећи на њих прошаптао би: — Не, још није време. Ваља поживети, ваља отети од живота макар део оне среће, на коју сваки човек има право да се нада. Он се сетио да још није љубио и да га још никад нико није љубио. Једном речју он

Ј^ивот у манастиру етудениди,Ју коме & се|чувајујмошти ев. бимеуна — втевана ^емање (Овај нови кивот поклонио је Краљ ЈТетар ј приликом свога крунисања угодини 1905.)

се нше помирио са својим тешким околностима. али мзхнув, руком на све, рекао је: — Па нек буде шта буде!... Наступили су тешки дани оскудице. Немање зараде бацило је Аристарха Ивановића на последњи ступањ сиротиње. Та сиротиња убрзо га је нагнала да прекрши своју природну лењост и да поново тражи рада одлучивши се тврдо да му се сав ода. Он је измолио себи опроштај заједно с дозволом, да поново заузме пређашње место, и на опште чуђење постао је вредан, тачан, педантан. Промену ту поздравили су као оздрављење. Али нико није приметио, каквих је мука имао сиромах Аристарх да се привикне раду, — раду само за то, да би радио. Он је радио некако чудновато, грозничаво : дрхтава рука преписивала је извештаје и само је тражио све нових и нових. Тако су прошле го дине;младост је минула са свима својим радостима, тежњама и заносима; на њено место долазила је старост, која му је уливала двојаку жеђ за животом. Сад, ради живота ради и живи ради рада, већ нису били тако несносни Аристарху Ивановићу. Интереси и потребе његеве смаљиле се, он је сав прилегао, смирио се, затајао се и сам себе излио у форму жалосног и бедног чиновника. У то доба се оженио. Он се оженио не из љубави већ због неког оригиналног стицаја околности. Тада је наишао на ракију и почео је пити. Благодарећи тој околности, Аристарх Ивановић почео је да посећује пивнице и прчварнице. Тамо је налазио покоја својој души, час са сузним очима причајући првом кога сретне о својим страдањима, час ћутљиво туђећи се свакога и гледајући мутним очима. Страсна заношљива природа показала се још једном, давши могућности да се заборав нађе у вину. Он се дохватио овога срества и сав се одао пијанству. И трећи пут га исте-