Недеља

Страна 188

Број 10

рали из службе, а овај пут не због непогодности већ због пијанства. Аристарх Ивановић већ ћелав и с доста седих власи опет је остао без посла. Кад би помислио да нема за шта да пије хватао га је страх. Истина неколико првих месеца онје ипак налазио срества за то. Узимајући од своје старе болесне жене разне ствари и залажући их у крчми. Жена је по некад саветовала Аристарха Ивановића, који је забринут седео у углу и молила га да тражи какво год место. — Па где ћу да тражим? одговарао је он сузним очимз. Она га је чисто с мржњом гледала великим и грозничаво светлим очима. — Бога ми, Уљана Алексапдровна, ја не тнам где да да тражим, — збуњено је шапузао Аристарх Ивановић под тим погледом. —. Не знаш!.. Ти си убица!... Бог ће ти за то судити! Кад год је жена рекла што овако, Аристарх Ивановић је дрхтао. — Бог! —• мислио је он. — Зар и Бог, тај прадевни свевидећи Бог пристаје с њом, да је он њен убица? Бар он види шта му је у души, какав грдан бол изазивају муке те жене, која му не да ни трунка оне среће о којој је сањао. Али шта да ради, кад не зна куд да иде и од кога да тражи рада?! једном, у једном од најужаснијих тренутака глади, претурајући дрктавим рукама стареж не би ли нашао ма шта, што би се могло продати, Аристарх Ивановић наиђе на четвртасту дебелу књигу. —. Аха! — прошапута, њу могу продати... Кад отворио њене листове горко се осменуо. То су били његови младићски стихови. Се узе књигу, принесе је свећи која је жмиркала и машинално поче да чита. Мало по мало лице му постајаше радосније. * * * Уредник једног угледног листа погрбљен читао је рукописе. Кроз прозор загушљиве редакције улазила је јасна дневна светлост. Он би давно оставио рад и отишао на летњиковац, али га је задржавала дужност. Једне е рукописе цепао и бацао у котарицу,а друге је остављао на страну. Послужитељ уђе и јави да неки старац жели да говори с њим. Да ли да га пусти? Уредник се намршти и већ је хтео да махне руком, што је на слугином језику значило: „Извините, уредник има врло много посла". — али је старац већ био на прагу и дубоко се поклони. —. Шта желите? упита га уредник и преко воље. Старац се најежи, гледао је да се пријатно осмехне и пружи стару извезену свешчицу.

— Шта је то? — Стихови, — одговори овај мањи од маковог зрна. Уредник га погледа погледом пуним мржње. — Ваши стихови? —■ Јесте, моји, али они су писани давно, може се рећи још за младости.... —- Жао ми је господине што вам морам рећи, да ми не примамо младићске стихове. И уредник му пружи натраг свешчицу. — Али можда ћете их ипак изволети да прегледате.... Верујте ја вас не бих узнемиравао, али ме крајња нужда нагнала. Па и нема их много. Свега седам осам комада; то су најбољи стихови а остале сам изгорео. Уредник опет узе свешчицу и уверивши се, да на листовима њеним одиста нема више од седам до осам омањих песама, рече: -— Па добро, прочитаћу. Дођите кроз недељу дана. — Читаву нецељу? О, Боже, како је те дуго! — Немогуће је раније — одговори уредних набусито. И отворивши први лист свешчице даде знак старцу да приђе столу. — Напишите овде адресу, име и презиме. Старац наииса: Аристарх Ивановић Голупков, Песка и тд. (свршиће се)

НАЈВЕЋИ ЈАД (Госцодину Р.) Ја знам једну песму као зима хладну, Коју мирно слушам на прагу јесени При заласку лета и снаге у мени. Ја знам једну песму као зима хладну. •Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутон спушта, И осећам да ме мој полет напушта. Ја знам једну песму, и њу данас слушам. И та песма носи мени нове дане, Ма да су ко јуче и сад исти зраци, Док над мојом главом стари су облаци. И та песма носи мени нове дане. Носи нове дане, моје ново небо И срце, ал' младо, ко и јуче што је, Ко јуче, ко увек, исто срце моје. Носи нове дане, моје ново небо. Зашто и ти, срце, остарело ниси, Кад је снага зашла у године седе.