Недеља

Број'10

Страна 189

Кад знаци младости губе се и бледе Зашто и ти, срце, остарело ниси? Ти и данас волиш, као некад што си, Носиш љубав чисту — твоје место свето, Ко у младе дане, ко у прво лето. Ти и данас волиш, као некад што си. Ти и данас тражиш борбе и живота И с^ истим жаром устајеш и падаш Без роптања, мржње, нит се иком јадаш. Ти и данас тражиш борбе и живота. Ти волиш, бориш се, али јесен ступа И осећај, да сам сувише се надо, Да је јад највећи увек срце младо, Ти волиш, бориш се, али јесен ступа. Моја јесен ступа, иде моја зима И пада на срце младо, увек холо, Да уништи оно што сам толико воло. Моја јесен ступа, иде моја зима. Ал' ја ћу са срцем ићи све до смрти Кроз живот и борбу, овај видик сиви: Ту ћу га спустити, нек у смрти живи. Ал' ја ћу са срцем ићи све до смрти, А у смрти срце причаће ми вечно Моју стару борбу, моје срећне дане И ноћи и жеље још недопеване. А у смрти срце причаће ми вечно. ОЈ8.

КО ЈЕ КРИВ? #лек. Д. ђорђевић Била си лепа, те си свачије срце могла освојити- Кад сам те први пут видео, све су се моје мисли зауставиле на твојим плавим очима, твојој бујној коси. Ти си ме очарала, потпуно освојила, постала си мој идеал. Више нисам могао одолети осећајима својим, пришао сам ти. Ти си се насмешила, погледала ме тако љупко и ја бејах уверен да ме љубиш. Био сам луд од радости, и готов да и сам живот за тебе дам. Али то је било за кратко време. Једнога дана при сусрету, очекивао

сам као и увек онај љупки поглед о коме сам вазда сањао, али * ти си ме хладно цогледала и окренула главу. Тражио сам узрока овоме, и не нашавши га, мислио сам да сам се преварио. Али на жалост, то беше истина. Ти ме од тада више не погледа, већ си се на моје молеће погледе презриво смешила. Кад сам видео да сам преварен, пао сам у очајање. Јадао сам се, али не беше никога да ме чује, никога да ме разуме. Постепено сам све више и више малаксавао, док најзад нисам са свим клонуо, једно биће без енергије, без воље за рад. Чекао сам задње часове, не надајући се ничему више, А шта си ти радила? Ти си и даље наставила да се играш људским срцима, као деца пиљцима. Једног по једног си освајала. па га затим бездушно бацала упрах, не водећи рачуна, шта ће с њим бити. Па шта је најзад било! Дошао је крај твојој бездушној игри. ЈБудима, који траже промене, постала си досадна. Они су те оставили; јер је на твоје место дошла друга, лепша и бујнија од тебе. Ти си, остављена од свију тек тада увидела, где теје твоја лакоумност одвела. И ти си почела сада да венеш исто онако, као што сам некада ја венуо са своје несрећне љубави. Па ко је крив овоме? Зар Венера, кад ти је дала лепоту није знала, да ти њоме даје и гадн\г страст, да освајаш људска срце, па да их бацаш у прах? За цело није, јер ти онда не би ни лепоте дала. Па, где онда треба тражити узрок овоме злу? У самој твојој лепоти; у ономе тренутку, кад си се први пут уверила да си лепа, кад си први пут почела себе уздизати изнад других, кад си први пут видела да те обожавају. Да; и ти и сви они које си ти у прах бацила, жртве сте твоје лепоте и амбиције. У Београду, новембра,1909.