Недеља

Страна 172

Број 10

рено а чист у ново обучен, још свеж и здрав, приближава! Али би опет оне скочиле и устале му на ноге кад би поред њих прошао, не гледећи их, нити отпоздрављајући их. И заиста, живео је он чудно. Поред осталога, три пут се и женио. Али се увек развенчавао. Ни једна није му била добра, као да се сваке брзо засићавао и разводио. Није жалио ни но= ваца, ни имања, само што пре да се одвоји. Макар и против закона. Силом би је отерао. Био је увек усамљен, некако одвојен. Ма да је имао толику родбину, нити је коме одлазио, нити му је опет ко смео да дође. За комшије као да није ни знао који су му. И у кући је био такав. Имао је све своје, одвојено, за себе, у које нико, ни жена му, за живу главу, није смео да дирне. Своје вино, нарочиту ракију, саане, посуђе за јело... све своје, којим се само он служио и које се само за њега у кући употребљавало. У соби, у којој је он спавао, макар кодкуће годину дана не био, у њој нико не би смео да седи, а камо ли још да спава. А опет, никако да му се угоди, потпуно задовољи. Увек по нешто није било добро. Било хаљине да му нису лепе, добро скројене, било постеља му није добро намештена, те сан му се разбије, било у јелу. Нарочито с јелом био је незадовољан. Ако није добро, укусно, баца га; ако је добро, сувише много једе. У кући читав догађај је био кад он не би зашто замерио, изгрдио жену, или ма кога, већ на миру прошло. Беше богат, силан, као да никога није гледао, нити марио шта ће се за њ било у чаршији, међ трговцима, било у родбини, рећи: А још мање пак да је ко смео њему самом шта у очи да каже, примети. Томе ништа не би рекао, само би га некако презриво, силно гледао, гледао и онда би се окренуо и отишао. И тај после никад више у животу не би смео на очи да му се приближи. Често би, и то кад је пијан, говорио ;

— Господара немам. За себе, ја сам господар. Од никога ништа не тражим а даћу. И давао је, колико је њих он удавао, женио. О свом трошку свадбе им чинио. Па и њима је ретко ишао. А кад би му се који веома близак род женио, те је морао да иде, опет би сам. Укућани би отишли пре њега. По слузи би се послали дарови, а и његово пић<=, вино, јер он ће чак и на свадби своје да пије. А Јовча би тек кад гости већ почну да седају за софру, долазио. Свирачима бн га дочекивали, од мах до старојка давали би му места, али би он опет онако озбиљно и усамљено седао, и остајао само док траје вечера а после пошто богато све обдари: девојку, младожењу, свираче, ашчику... одлазио би остављајући своје да и после њега на свадби остану. А кад би, што је веома ретко, и он засео запио се, онда се већ знало његово. Зна се да бар свирачи само њему, ни старојку, ником више, морају да свирају и певају. И то све песме: од рођења, младости, ашиковања, венчања, све без прекида, као једну песму отпевају... И тек онда би он, прекрштених ногу, заврнутих рукава и наслоњен почео да пије и то много, халапљиво и терао би свираче да му певају, играју. Али ретко да му тад они са свим угоде. Узалуд би све свираче из вароши доводио, али нико да му отпева и одсвара то што он тражи. По неки пут, у неком гласу, отргнутом звуку као да наиђе на то : — А! де то! И ништа више не да до само то. Цигани изненађени баш то прекину и питају. •— Шта газдо? — Ах — почне он да бесни, бије Цигане и гони да поново то свирају. Али они никад више да то погоде. Жена му, кад види да он почиње већ то да тражи, бежи и трчи кући. Зна да ће он сада њу. Да ће доћи кући, да ће је затворити у собу, довући јатагне, пиштоље, поређати их испред