Недеља

Број 10

Страна 173

себе, па да ће њу нагнати да се свуче и да му тако, подаље од њега, пева, пева... А он целе ноћи да пије и пуца из пушака. Да је час узима, меће на крило, кити и сав распасан, раздрљен, готово крвав од неке силине, пева бесно, али некако тужно, чежњиво, као за неким никад неоствареним сном... Па би се и тога брзо заситио, и опет би се дизао и опет са свирачима, читавом халабуком одлазио, ређао меЈане, ишао- чак у чивлук, враћао се, опет тамо ишао, опет се враћао... и тако до зоре лутао једнако певајући то, као тражећи ту мому, шта ли... А после тога одмах би отпуговао. Али, ако би остао, он би, као неко кајање, стид, тада бивао још повученији, осорнији и суровији. * Сада, ма да му беше већ педесет година, већ оронуо, одебљао, лице му почело да се бразда, опада, подваљак почео млитаво да виси... био је већ најстаријег сина оженио, од њега и унука добио... ипак, у мало што се и са овом трећом женом не разведе. Али она, на срећу своју, као по следње дете, роди му кћер, Нацу, коју Јовча као неким чудом заволе. Од тада он поче чешће код куће да остаје. Истина још онако прек, суров али ипак није више бежао од куће, дуго на путу остајао. Па и кад је био на трговини, по Турској, он је отуда куповао дарове, басме, свиле и слао тој кћери, Наци. И поред ње слао је чак и својој жени, снаси. У опште, од тада, према свима он постаде друкчији, некако мекши, блажи. И то све ради Наце, као бојећи се да од онаког његовог пређашњег понашања што њој не буде. Сви су се чудили. А нарочито кад Наца порасте и поче да се развија и пролепшава. Јовча више није давао нико да га служи сем ње. Она га је дворила, бринула се о њему, готовила му јело и за чудо сад тако укусно, да се Јовча није тужио а још мање враћао јело, бацао га као што је цре чинио и највише због чега, како

говораше, и разводио са женама. Наца би га дочекивала на капији, испраћивала чнстећи га уз пут. Р(олико пута његови су се изненађпвали и готово уплашили кад би видели где се ноћу диже и одлази у женску собу, код Наце. И тамо, нагнут над њом, остао је он чувајући је и гледајући како ока спава, дише. А Наца је увек мирно, тихо спавала и, што кажу, у сну расла. Јовча дуго не би се одвајао од ње, као да је у оним њеним од здравља топлим образима, и у оросеним јој усницама од дисања он нешто налазио, као да га је ваљда подсећало на нешто што је он узалуд толико дуго тражио. И зато би се муком, једва одвајао од ње. Колико пута га је т?ко и зора затицала, над Нацом, гледајући је, уносећи се у њу и брижно посматрајући да јој што није рђаво. — Да не тражиш што год? Питала би га жена уплашена већ толиким његовим гледањем. Он би се тад трзао, одвајао и покретима жену умиравао да се не би Наца пробудила. — Ништа, ништа. Лежи там и ћути. Дођох да видим да је што не боли. Али Нацу није ништа болело. Она је здрава, од свих чувана а највише од њега, расла и развијала се у красан, редак цвет. Пролепша се она као ниједна. Њена вита снага не толико јака, крупна, колико пуна; њено лице -— не толико бело колико чисто и рујно; са очима крупним, црним и дубоко, дубоко топлим... Али што највише код ње беше, то беше она благота и питомина не само лица јој већ целе њене снаге. Кад прође, замирише. И, Јовча, љут, бесан, што је унапред знао да неће бити тога који ће моћи то да осети, увиди толику лепоту... да буде достојан његове Наце, одвоји је, као огради од света. Никад она, као остале девојке, није смела с њима на капију, или на свадбе, славе, весеља где би могли да је виде мушкарци. Једино водио је на сабор,