Недеља

број 11

Страна 195

радо пристале да и у старим проведу славу. Добра деца ! Оне само за њиховог бату. И ми ћемо овог месеца мало више штедети, па се неће кварити равнотежа, Главно је да нам ти оздравиш. Сви те много поздрављају. ЈБуби те твој тата. Кадје прочитао ово писмо, Милану потекоше сз^зе.Јадни моји родитељи, помисли он, они би све дали за мене, а ја, невал.алац, задајем им толико бриге, само да бих се могао провести. Па још је могла мајка доћи. Дивно бих се онда провео! Та колико ме тек сеје воле, кад оне жртвују нову хаљину оно, што је девојкама тих година најмилије, само да мени помогну. И опет му се у том тренутку створи Олгина слика пред очима, а све ово ишчезну као какав сан. Очево писмо исцепа, да га не би више на то потсећало, узе шешир и изчђе на улицу звиждећи валцер, којкг је онога дана Олга на клавиру свирала. Купио је одело, позајмио од једнога друга сат с ланцем и манжетне, и једваје чекао недељу. Био је нестрпљив да чека Иају, који се био нешто мало задржао, већ оде сам. Али га сада нико не дочека на вратима. Олга је била у салону и забављала се с једним, њему потпуно непознатим господином. На његов поздрав одговори са свим обично, а оног му господина представи као неког познаника. Разуме се, да је он Милану одмах постао мрзак. Друштво је било исто онако весело као и прошли пут, али је Милан био нерасположен. Олга и онај господин нису се никако раздвајали. Мало доцније га позваше девојке да играју поште, али он се извини тиме, како га необично занима Олгин албум слика. Међутим да сте га после питали, не би вам умео казати ни с каквим је сликама био тај албум. Једиии му је пријатељ било време, које је брзо протицало и наговештавало да је већ прошао час за одлазак. При

одласку му је Олга рекла само једно обично збогом,чак га није позвала де други пут дође. Разуме се, да је пореЕ ње опет био онај проклети господин•X* То је вече било прави представник јесени. Ветар је као луд ковитлао улицом прашину измешану с пожутелим лишћем, тресао прозоре, и савијао дрвета која су тужно шкрипала. На улици није било нигде живе душе, једино су се електричне сијалице усуђивале да пркосе овом бесном ветру. Милан је седео у својој собици са главом међу рукама, и премишљао. Био је у новом оделу; јер је тек мало час дошао од Олге. ЈБут и на самога себе, узалуд је тражио узрока Олгиној хладноћи према њему. Јадник, још наиван, не познавајући београдске шипарице, замишљао је да ће то са свим друкчије бити. Па зашто је он употребио крајње срество, да дође до нових хаљина, ако не за то, што је мислио да ће се и те вечери Олга с^њиме забављати, па да би тој био у новим хаљинама лепши и пријатнији? А оно, она је с њим проговорила свега неколико речи и то је оно, или што је већ морало бити. То га је јако болело. Можда га она неће више ни звати. Па зашто је он онда правио одело? Зашто је задао родитељима толико бриге и сестрама закратио највеће уживање? Ту га прекиде газдарица која му донесе писмо што је тога дана за њега дошло. По рукопису познаде да је од оца и грозничаво га отвори. Писмо је гласило: ,,Мили сине, Сви смо готово луди од бриге за тобом. Послао сам ти новац, а ти ме још ниси известио да си га добпо и ■како ти је. Сви смо мишљења да ти је врло рђаво, кад не можеш ни да нам пишегп. Ако ништа не будемо добили за 2—3 дана, мораћу ти послати мајку V Београд. Пошто пара немам заложићу свој сат. Ако ти је лакше одговори нам да не бринемо. ЈБуби те твој отац