Недеља

Страпа 196 Авај! па ја сам заборавио да их известим о пријему новца, рече Милан гушећи се сузама. Неспособан, да шта више емисли, он стегну главу рукама, а крупне сузе падале су по хартији на столу, праћене хујањем ветра и крупним капима кише, која је, почевши да пада, ударала о прозорска окна..

Дар Никола 11. Краљ Петар ДОЧЕК ПЕТРА у Ц#РеКОЈЛ СЕ/1У

ПЕСНИК прича А. Пјехановича. (Свршетак) — Читава недеља, — мрмљао је Аристарх Ивановић силазећи низ степенице —• а за недељу дана може се седам пута умрети од глади. Па хоће ли их још примити?! Погнуте главе и сломљен бригама дође у евсј стан, који је био чак на петом спрату једне огромне камене куће. — Шта је, јеси ли продао? — прогунђа У-љана Александровна.

Број 11 11 ; — Е, како продао! — љут, то одговори Аристарх Ивановић. — Сад ни леб не купују баш тако одмах, а камо ли ту лудорију. Уљана Александровна ћутећи загњур 1 главу у јастук. —- Рекли су ми да одем после недељу дана! И ја се, будала, надам. Зар ће дати што год за ону хартијентину? Говорећи то Ари.тарх Ивановић отпасивао се и скидао измашћени капут. После тога пажљиво је разгледао свој појас. Истина, и он је био измашћен, али од добре свиле и био је врло лепо ишаран голубијим и белим бојама. — Та ваљда ће се ово моћи продати, пошто било, — шапутао је он. Уљана Александровна, ја одох да продам овај појас! Једно дуго: „Ох!" био је одговор... Аристарх Ивановић такође је уздахнуо, па онда Јобуче капут,узе капу и сиђе низ степениде. Путем се решио да нипошто не иде у редакцију јер ишао не ишао ништа неће постићи. Тако је прошло неколико дан \ Уљана Александровна са свим се разболела. Она је падала у неки занос и молила Аристарха Ивановића да јој донесе телећи котлет са грашком или тако нешто, и у опште му спомињала тако укусне ствари, чије су успомене још теже утицале на његов празан желудац. Једном, пети или шести дан после тога, Аристарх Ивановић добије писмо. То је за њ био читав догађај. Он већ одавно није добијао писма. А није имао одакле ни добијати. Познаника није имао, родбина готово сва помрла, а они који су били живи, већ су давно заборавнли и а,а постоји. Примивши писмо из руку писмоношиних, Аристарх Ивановић дуго га је разгледао. Куверта је изгледала као из какве званичне канцеларије, Аристарх Ивановић гледаше према светлости и виде, да је у њему писмо превијено на четврт. „Ко то може писати?" питао се сам Ариста х Ивановић осмејкујући се као дете. Тај осмех личио је не може боље бити његовом жутом и смежураном лицу. Наивност је била главна црта у карактеру тога човека, на кога је и Бог био заборавио. Најзад отвори писмо. На један мах му све постаде јасно. Са стране је стојао натпис: „Уредништво „Забавног журнала". Даље је било написано: „Молим да јавите за услове под којима би сте штампали ваше стихове." Потпис је био: тај и тај уредник. Аристарх Ивановић побледи. —• Како?! Примили стихове!... једва је могао изговорити и као луд отрча из куће. Било је још јутро. Ваздух је још био хла-