Недеља

Број 11

Стр ана197

дан. По улицама је било мало пешака. Али што их је било, то су биле неиспаване књиговође, носећи портфеље. Аритарх Ивановић их је гордо гледао. Они су му изгледали нижи од њега. Он је итпао у уредништво да преговара о условима штампања својих песама, а они? Куда су они ишли?.. Ишли су да прегшсују којекакве хартијетине. Кад је Аристарх Ивановић ушао у уредништво „Забавног журнала", уредник устаде, пружи му руку, али га у исти мах посматраше од главе до пете. — Сви ће ваши стихови ући! —• рече он, —■ позивајући руком Аристарха Ивановића да седне на столицу с друге стране стола. — Ја

Уредник се намршти и замисли — Пре... двадесет и пет година, — одговори Аристарх Ивановић још више збуњен. Чинило му се да ће му уредник одмах после тог строгог испита изнети стару познату свегачицу и вративгаи му рећи, да се предомиелио и да их неће гатампати. А Уљана Александровна чека. Он јој је обећао донети новаца. Кзд се тога сетио, Аристарх Ивановић сав је задрхтао. Та дрхтавица почевгаи од колена прегала је на руке па је најзад морао затворити уста, да не би цвокотао зубима. Уредник је замишљено гледао испод наочари његову ћелу. — Хоћете ли их узети или не? — упита

Зграда улраве лознога расадника код Јагодине

ћу вам рећи још нешто: стихови показују да имате дара. Али знате шта? — и он се пријатељски наже к њему —• реците ми искрено, ко их је писао? Јесте ли их одиста ви писали?.. — Па ја, него ко ће други! рече Аристарх Ивановић гледајући збуњено у плаве очи уредникове које су га непрестано посматрале испод златних наочари. — Чудно! — рече уредник. — Како то ја о вама нисам никад чуо? —• Ја нигде и никад нисам штампао стихове, — Нисте штампали! А зашто? Аристарх Иваноаић оклеваше. —■ За то., за то, што нисам знао да ли ће их примити.... — Како! Зар их никоме нисте показивали? — Никоме!..

Аристарх Ивановић јаким али врло задркталим гласом а жив је премро од страха. Тај јаки глас, то питање изгледа ке му дрско због као чега је заслуживао казну. Он се згрозио кад би се ко спремао да га удари па је чекао. —• Штампаћу их! — одговори уредник и у будуће, ако имаднете каквих стихова, молим вас да не забора ште наше уреднипггво. Аристарх Ивановић није веровао својим ушима. Не само да их прима, но му још нуди да и даље ради, а он је о томе целог живота сањао у тајности. Боже, каква срећа! —• Господин уредниче... узбуђен поче он нешто да одговара, па тек на један мах хистерично заплака. . * *