Недеља

Страна 234

Број 13

— На против, са свим сам задовољан, што сад знам какве су те твоје контесе, грофице и баронице. ПРВА ЗВЕЗДА Једној заборављеној љубави

Већ се губи жуто лишће с грана Песма тица и ведрина ствари; Прилази ми ход јесењих дана, И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно прима цвеће, Као ваздух умрле цвркзте, Моја мисо лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте. Гледам доба, изгубљено, тавно, Где у хладу бајки се одмара, Видим прошлост поабану давно, Век до века и времена стара. Изгубљени људи и столећа Као речи, ко облици звука, Изгубљене песме и пролећа Борбе, страсти и завичај мука. У баштама мирног заборава; У поднебљу умрлих опела Женска коса и лепота спава Са тишином и шапатом јела. И док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен минулих дана, Празан изглед и поредак стари. ГТрилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима. Мртви људи и мртве радости Гледају ме сном, што се не мења; Мртва снага велике младости Сад ми прича о духу камења, О животу из седих даљина, Непознатом ко дубине сиње, Без свог гроба и без маовина, Где не пада ни магла ни иње.

И ту видим живот сав без туге. И без смрти, живот од љубави: Место ноћи шириле се дуге, Место мрака један обзор плави. Срећом беху загрљени људи, А жене, им као из обм ша, Црном косом, што скриваше груди И одело плавог јоргована. И одело, што у ноћи плаве Скидале су весело и спретно, Остављале испод своје главе, И спавале немирно и сретно. И спавале. Ноћ кад плава мине, Отварају своје црне кање И два ока као две врлине, ТТТто још нису знала за плакање. И два ока ко два црна мора, Обасјана снагом и животом, Ко тишином говор древних гора, Као цвеће бојом и лепотом. Отвараху очи пуне сјаја, Пуне мисли што дан један живе, Пуне среће свога завичаја, Пуне жеља, да се свему диве. Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу У дан бео и у небо бело. Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом лице, Увише се у бујне таласе,, Црне, као и њине зенице, И пођоше. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован, док им поглед блуди Вечном песмом и вечитом моћи. Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац кога небо крије Плаво небо што им умор лечи. Њима срећа лежала је у том, Што још ништа пожелеле нису,