Недеља

Страна 230

Број 13

ним хаљинама, са прљавим, исцепаним кошуљама испод врата, и мокром, подераном обућом, давала је две преставе беде и борбе... — Шта је матора рђо циганска?.,. Докле ћеш се грејати? — Немам ја дрва муфте да грејем! — Свирај! Заради нешто, па пиј, па се греј онда! — викну љутито Крле, тако се зове кавеџија. Стари свирач погледа у дечка болно, тешко уздахну и кад му се поглед срете са погледом дечка, сети се своје јадне деце; а на душу му паде нешто тешко као сињи камен. Једва је дисао, челом му избијаше хладан зној, уста му се засушила, нешто га под грлом дави, груди празне, затим се опет испуњавају болом, осећа се унижен својом немоћи и слабошћу. Дуго се борио да свира. И, најзад отгшче. Мали га је пратио. Са виолина одркнуше звуци сетни, пуни туге, очајања, меланхолије и бола. То је била непозната песма, песма њихових срдаца, Престадоше... На пољу се чуло како ветар још бесно дува и страшном хуком ломи грање и удара окна што се тресу од зиме, ветра, шта ли? Дечак дође с тасом у руци и понизно мољаше за „бакшиш" гласом, који у пркос његових дванаест година, беше шиштећи; праћен болним уздисајем, исто тако слабих и неразвијених груди, иђаше од стола до стола, али се нико и не обрати на његове молбе. — Смилуј се ти макар господине,и дај нам да купимо леба. Сестра ми је болесна сама остала код куће. Покорно те молим, господине. Још само њу имам. Мајка ми је пре две недеље умрла, и она ће умрети ускоро. Он ућута. Његова болна развучена уста остадоше полуотворена. Иза танких усана видели су се бели као снег зуби, а његово ситно, жалосно -— црно лице, имало је израз тупог бола. Дадох му све што имадох, али то би врло мала помоћ. Његове усне задрхташе и за тренутак он затвори своје очи. А кад их

поново отвори, испод дугачких трепавица одвојише се две крупе сузе, два бисера. Дуго сам посматрао дечка, чије је лице било Тако жалосно, чија је снага била тако слаба и испијена. Приђе оцу и даде му јадну зараду ове вечери. Стари свирач погледа у мене и немо климну главом у знак захвалности. Очи му се напунише сузама. Ухвати дечка за главу,. и пољуби га у његову црну, свилену косу и поче јецати. ...Можда је она умрла! сину му мисао кроз главу и он, пред очима гледаше своје бледо дете, расплетене косе, ладно и укочено, мртво у углу собе, а соба мрачна, ниска и хладна слична гробници — у којој му жена почива, а сад већ можда и његова мила и добра ћерка. Малаксао, ноге му клецнушс... ...На пољу ветар силно затутња. Старац се трже и брзо узе виолину и поче свирати. Изгледао ми је као да хтеде нешто весело свирати да би растерао те тако тешке мисли, које му се упијаху у душу, у мозак, у срце. Али срце надвлада жељу и са виолине одјекну песма пуна туге и бола. . . Твоја Смиља сиротанка, Још не може ногом стати, А отац је зборит учи, Прва реч јој биће: „Мати!" Кад узмогне ногом стати, Кад научи матер звати, Довешћу је гробу твоме, Ту нек каже: „Мати! Мати.

Прост циганин, његов ослабели глас, али се ова песма, исто тако брзо продире у масу циганских свирача, сродила с његовом душом... Како болно јецаше жалосни рефрен: „Мати! Мати!" Како је виолина била милосрдна, како је радо примала бол, бол туђих, рањених срдаца. ...Престаше свирати. Старац заблагодари и изгуби се у мраку тавне и