Недеља

Страна 232

Број 13

— А зар је већ време? —- Још пола сата па требада смо на уговореном месту. Пођимо, дакле. — Стој, одговори Жак, има времена, булоњска шума није далеко, а ко зна можда се ја и на дужи пут спремам, па ми се не хита. Жак је на целоме путу збијао шалу. Трудио се да ме расположи, толико се смејао да ми је већ постао досадан. Кад смо стигли код булоњске шуме он запали^цигару, узе ме под руку па се упути право обележеном месту. Наши противници још нису били дошли. Жак је постајао све веселији, изгледао је као да се на венчање спрема а не на двобој. 1 — Овај младић осећа да му се примиче последњи час па је за то пред смрт тако весео помислим ја у себи.

Д-р Јаша Ненадовић посданикГСрбије у Цариграду

горчено. Свет је покварен, људи су безочни. — Шта ти је? — То је, да сам права луда и кад не би - изгледало као кукавичлук знам шта бих радио. Али остави то већ похитај, јер ако ме обузме јарост ти ћеш се само стидети што си ми био сведок. — То не разумем. Није ни потребно. Жил Босије стиже у друштву с натиим познаником Жаном Веритијером. Са свим хладно се поздрависмо. За тим измерим двадесет корака и бацим мараму као обележје растојања. Жак пргкрсти руке па се навали леђима на једно дрво

Чисто сам се поплашцо.

Жак пребледе као крпа, усне му помодрише , а ноге клецаху.

Како је то држање, помислим у себи, но ово је прави кукавичлук. Погледам га, а он блед већ као смрт. Нема сумње тај се човек препао,он ће се осрамотити. — Ово је нечувено, рекне Жак о-

Рам на Дунаву осећао је да га ни ноге не могу више држати. Приђем му па га запитам. — Ако ти је мука да одложимо ствар?

Жил Босије појави се са својим сведоком.