Неколико чланака о нашим јавним пословима : (у споменицу господину Мијаилу Л. Ђурићу п. преседнику тргов. омладине и директору "Трговинског гласника" и.т.д. и.т.д.)

68- УГОВОР О НАБАВЦИ соли

за то нити смо добри „мајстори, нити имамо „ћесе“ да је за уоброк“ платимо; па „есап-ћитап“: хајд на пијацу и то у == Штајнбрух, правце „Маџарима !“

А и где би се с њоме на другу страну но на руке нашег „моћног суседа“ — Маџарима» МИ Турска и Бугарска и Румунија и сами муку муче са својом стоком, не желећи још већу да имају са туђом или — нашом; енова и Париз „ужасно“ далеко од нас; а онај Инглез (како би наш Американац рекао) још из незапамћених времена »опробани српски пријатељ“, још даљнији у — бестратији... Они у Пруској, Баварској, Холандији каим МОГЛИ ом је трошити да некако пут за њих не води преко »територије Маџарске«. И једва да би нам ту нешто (упамтите: нешто) помогла железница за море — Јадранско, а најбоље помогла би да можемо „транспортовати“ нашу сшо у том железницом «ч морем са нешто »прида» (а мањкавањем) по цени,

_по коју је данас гонимо у — Шатајнбрух, па да је извеземо на тргове: Ђеновске, Париске и — Лондонске ! 5

Ја сам веома захвалан Српском Гласник-у на први део његове исповести т. ј. како смо , најјаче везани за Аустро-Угарске пијаце са нашом стоком“, да би му у следећем чланку, могао дати и одговра, на онај други његов део о: »иристанку моме», да се наша стока гони само на пијацу — Штанјбрушку!

А ја ћу му рећи још ово: да тај «пристанак> нису својевољно ш драговољно дали ни делегати (азмеђу четворице био је делегат и један либерал а пети је био ондашњи посланик у Бечу г. ока Симић, кога ваљда ни данас нећете уступити радикалима) — већ су га дали што су морали; а морали су за то, што је то био услов за — ветери-