Низ воду

СМЕДЕРЕВО 33

ђак Мво је добар отац и муж. Кадгод учини какав лепши лет, жао му је што не може повести собом Милку и Милицу. А' ове би радо пошле, јер за те нове нараштаје узлетети авионом исто је што и за нас старије сести на воз. Железничке катастрофе нас не спречавају да се возимо, јер их сматрамо изузетком, злим удесом као сваки други који нас може на свакоме кораку задесити, због чега се нико паметан не одриче да пође улицом.

Млађи нараштај додао је списку тих злих удеса -

о

и опасност од летења... Са мале Милице разговор

пређе на наше нове авионе за бомбардовање. Мој синовац Иво говорио је о њима са истим одушевљењем, са истом нежношћу, рекао бих, као о својој ћерчици. Њихова је издржљивост невероватна, поузданост савршена, дејство страховито. Где се они буду појавили и рекли своју реч, неће остати ни камена на камену, ниједне живе клице далеко ваоколо. Док је мој рођак Иво излагао моћ тог скупоценог оружја које му је поверено, ја сам мислио на малу Милицу. Златни ланчић са медведом од мрког стакла и бомбардовање отровним гасовима низали су се у мојој свести једно за другим. Мој рођак Иво још није био завршио одушевљено хваљење своје смртоносне справе, када га прекидох:

— Иво мој, док ми ово говориш ја мислим на то да и у другим земљама има малих Милица као што је твоја и родитеља који их воле као и ви вашу. М зар би било могуће да теби судбина додели да коју од њих свирепом смрћу умориш...

Низ воду 3