Низ воду

34 | Низ: ВОДУ

— Драги мој стриче, одврати живо мој рођак Иво, и по томе се видело да је он о томе већ размишљао, у томе питању моја је савест на своме месту, чврсто усађена, савршено мирна и ништа није у стању да је поколеба. Ми нећемо никада никога напасти. Али ми нисмо уверени да неће когод једног дана бити у искушењу да нас нападне. И ми морамо бити спремни да се одбранимо и да одвратимо. Ови дивни и страшни апарати немају дакле злочиначке намере, већ напротив они треба да осујете могуће такве намере. И баш моја љубав према мојој малој Милици даје моме позиву моралну потпору без које је овакав позив, пун пожртвовања, немогућан.

— Имаш савршено право. Ми не мислимо никога нападати нити ишта од икога тражимо до мира, али морамо бити спремни да се бранимо. У томе погледу моја је савест мирна као и твоја,

иако јој недостаје и твоја пожртвованост. Али ипак нешто ремети мој разум, осећам да се ко леба тле на коме треба стамено да почивају тако јасна начела као што је ово на коме се сложисмо. Ти имаш право, потпуно право, понављам. Али сам чуо и другу страну. Када сам пре неколико година провео месец дана у Версају, упознао сам се у пансиону са једним младим француским војним авијатичарем. И Пјер је исто говорио као и ти, и био је исто тако честит човек и добар отац као ти. Па сам се годину дана доцније упознао лети у Фрајбургу, на рубу Шварцвалда, са двојицом твојих немачких колега. И од њих је далеко свака