Никола Петровић и његов двор : епилог једне срамне владавине : (збирка аутографских докумената у 18 факсимила)

К [ви

ТАЛИЈАНСКИ НАЈАМНЕЋ

Одмах по доласку у Француску бивши краљ Никола је настојао- да се што више приближи Италији. Она још није објавила рат Њемачкој, а помагала је и храном и иначе оне, против којих је требала да се бори. У првој прилици и она је могла затражити мир у Бечу, исто онако као што је и он то 1915. г. учинио. Аустрија и Италија могле су, дакле, да му ваљају. И бивши краљ доиста успијева у том погледу. Италија му даје своју потпору и он постаје слијепо оруђе у њеним рукама. Она му даје новац, она га заступа код Савезника, она му обеЋава засебну Црну Гору, она с њим заједно води најбјесомучнију борбу противу Србије, коју хоће на исти начин као Аустрија да придави, и против Југославије коју неће да призна. Она, напокон с њиме удешава побуне у Арбанији и Црној Гори, да из невино проливене крви извуче за себе и за њега заједничку корист. |

Желећи у мјесецу априлу 1919. да побјегне из Француске и да се помоћу талијанске војске примакне Црној Гори, бивши краљ је упутио својој влади писмо, у коме излаже не само план тога бјегства, него и потврђује сарадњу италијанске краљице и владе у том предузећу. |

Из тог писма вадимо ове одломке:

« Господину Министру Предсједнику Краљевске владе с Дружтвом.

Из акта вашега од 14 априла текућег, мене упућенога потврђујете пред моје очи ону патриоску вашу миса о добру домовине и мојему која је вас увијек руководила Тијем актом за кои нијесам предходно био спремљен у очаватеми неодложну