Нова искра

СтРАНА 6.

Н 0 В А

И СКР А

ВгОЈ 1.

ишао по лову, но ливадама где девојке беру зеље, на игре где се момци и девојке састају, или на прела. Али дружење наше не беше тако често. Вожа је већ радио у пол>у у велико, а ја сам читао и одушевљавао се разним књижевним ироизводима. Ваш те се године Божо и ожени. 'ча-Милоје нешто стар, а нешто га издаде здравл^е, па не може да ради, и ко вели, да узмем радника у кућу.

По свршеном своме школовању одем у село, да се иосле толиког рада у школској прашини за клупом, предам безбрижном животу целога лета; да се одморим и опоравим здравље на чистом ваздуху. Како у месту рођења оживе све успомене из детињства! И шума и ливаде и путови и стазице и цвеће и тице и потоци и куће и ограде и свако место и свака ствар опомиње ме на детињство и безбрижно играње. Бурјан исто онако густ нарастао више моје куће. Погледам, па ми се чисто учини, као да је јуче било кад сам се ио њему крио играјући „жмуре" са Божом, и као да очекујем његов глас иза амбара кад у игри викне : „Је л' зора?" Упитам мајку за Божу. Вредан је као кртица, али посрнуше некако са имањем, а и отац му болестан ! Зар ниси чуо да је Милоје много слаб ? — каже ми мајка, па као да се нешто дубоко замисли. — Сиромах Божа! — помислим, али не могох рећи. Неке тамне, наразговетне представе нуне слутње као да навалише на мене са свију страна, и почеше гонити оне слатке успомене детињства из мог и Божиног друговања. Осетих неки терет на души, а и сам не бих умео рећи, од куда то осећање бола и јада, од куд се иоче упијати у дупту неки страх и зебња ? —- И дете му зимус умрло ! — Коме ? — упитам ја иосле дужег ћутања чисто механички, занет својим чудним мислима. — Па Божи ! •Мени се учини све то као нека неверица, или као какав непријатан сан. Учини ми се, као да неко тихо, лагано, с пуно слутње шапће на уво : „Такав је живот !... Божа више није дете !" — И ја се отимам да у то не верујем. Узмем ггушку и изађем у лов, да се мало разгалим од тих утисака. Писам ни мислио где ћу наћи лова. Пушка ми о рамену, а ја корачам кроз забран занет у чудпо размиптљање о животу. Без сумње је могло хил.адама тица летети око моје главе, и ја их не бих приметио, или се не бих сетио да ловим. Управо, није ми ни на крај памети било, да сам

у лов пошао. Божина слика из детињства непрестано пред очима, гта не могу никако да за оно весело лице вежем све те нове беде живота у које је, како ми мати рече, запао. Нисам ни сам имао намеру куда да идем, па ипак сам случајно изашао на ттут, нгго води 'чаМилојевој њиви, где сам толико пута проводио с Божом у веселом игрању. Затекнем Божу да оре. Чим ме угледа, заустави волове, пусти руцеље из руку, и усправи се. Поздравих се с неким чудним трепетом у гласу. Ћутали смо дуго. Тице цвркућу у шуми крај њиве, а ветрић тихо шумори кроз лишће, које је по где где почело већ жутети, те као да шара зеленило разним прелазима боја од жуте ка жутоцрвеној. Сунце сија весело, небо се плави. Волови машу реповима, те се бране од мува. С времена на време махне један или други главом, те јарам крцка, а меденице о врату зазвоне. Млађи брат Божин, дечко од десетак година, стоји пред воловима, и гледа љубопитљиво у мене, мерећи ме од главе до пете. У једној му руци комадић црна хлеба, а у другој дугачак, дренов прут. Ја се једва усудих да упитам: — Како је 'ча-Милоју ? Божа саже главу, а после подужег ћутања уздахну, и изговори гласом, који као да из земље долази: — Тешко, Бога ми! Млађем његову брату ударише сузе на очи, па се котрљају низ свеже обрашчиће. — Па даће Бог, Божо, те ће оздравити! тешим га ја, и загледах се у јато врана, птто се спусти на грање, па ми се чини као да оне донесоше слутњу, птто ме поче обузимати. — Мучно ! . .. До заранака ттеће саставити ! —- једва изговори Божо, погледа у брата, а глас му грца, као да кроз сузе говори. Очи му пуне суза, па само што не капу, а он се упиње да их уздржи. Дете зајеца. Прут и хлеб испусги из руку, окрете се од пас, и пође некуд плачући гласио. — И он данас оре ! -— номислих у себи и као да не верујем, да то очима гледам. — Отац му на самрти, а оп оре ! — понови се мисао у памети. — Па птто орепт ? . . . ТПто не одепт кући, да га припазиш ? ! ; — рекох му ' некако прекорним гласом. ЕТастаде тајац. Божа уздахну, потмуло и дубоко, а из уста се чу глас, који није сличатт људском гласу, глас потмуо, рапав, испрекидан, устрептао, као да смрт изговори једва чујно :