Нова искра

Вгој 1.

НОВА ИСКРА

О трана 7.

— А хлеба ? ! — Погледа ме укочено, тужно, и ја прочитах у сузним очима све, разумедох онако страшан и очајан глас којим изговори ове речи. Две три сузе скотрљаше му се низ образе, Оиет уздахну, обори главу, загледа се у земљу, и као да онеме и окамени се. И ја онемех. Кад сам пошао кући осећах се, као да је сав терет живота људског пао на мене свом тежином својом. — А хлеба?! — брујао ми у ушима онај очајни, самртни глас, глас јада и беде и ја се стресох од слутње. — И он ради и у таквом иоложају ? !... Треба му хлеба ! •— мислим у себи, и та ми мисао не избија из памети, а осећам, како ја то не бих могао издржати. Тежак је живот, страшна је борба живота!... Треба много снаге и здравих живаца! Октобра 1898. г. Београд. Рад М. Домановић.

Гуслар, слика Р. ВукановиАа.

АХ, ЗНАМ... ^леђано девојче, што си тако тужно? Зашто су ти очи невеселе, сетне? Та живот се на те осмејкује љупко^ Пред тобом су стазе мирисне и цветне! Твоје срце не зна шта су прави боли, Нити усне знају за горчину праву; И студена зима још за дуго не ће Посетити твоју дугу косу илаву .... Мис'о као муња одједном ми сину : Ах, знам што ти облак чело мрачи сада: Смрт пакосна руку жртви својој пружа И од руке сенка на лице ти нада. С. Д МијалковиЂА Н Ђ Е О сличица са села ХВНРИК СЈЕНКЈЕВИЧ

паланчици Лупискурама после погреба Каликстовице служило се вечерљс, а после вечерња остаде још неколико жена да отпевају последљу песму. Било је четир сата по подне, али како се зими у то доба већ смркава, у цркви беше мрак. Још су две свеће сијале крај дароносице, али је љихова лелујава светлост једва обасјавала позлату на вратима и ноге на распећу Христову више врата, пребијене огромним гвозденим клинцем. Глава овога клинца изгледала је као велика тачка, која је светлила у олтару. Са осталих тек погашених свећа сновали су се колутови дима, испуњавајући сву цркву чисто црквеним мирисом воска. Црквењак и један деран кретали су се пред степеницама олтара. Један је чистио цркву а други је скидао ћилим са стеиеница. У тренуцима кад жене престајаху с песмом, чуло се љутито гунђаље црквењака који је грдио дерана, или лунање гладних и озеблих врабаца у снегом засутим прозорима. Жене су седеле у клупама ближе главнога уласка. Ту би било још мрачније да није било неколико лојаница, које су женама олакшавале читање молитвеника. Једна од тих лојаница осветљавала је доста јасно заставу, притвр1)ену за клупу, која је представљала ђавола и грешне душе у сред огња. На осталим заставама не могаху се распознати сенке. Жене су певале, или боље гундориле сањивим и уморним гласовима песму, у којој су се непрестано понављале речи; „А кад наиђе самртни час, испроси нам милост код Свога сина"... Ова црква утонула у помрчину, заставе усправљене крај клупа, старице пожутелих образа лелујаве, као притиснуте мраком, свећице — све је то било преко сваке мере суморно, преко сваке