Нова искра

Страна 8.

НОВА ИСКР А

бгОЈ 1.

мере страшно. — Тужна песма о смрти била је баш на свом месту. По каткад би песма престајала и онда би једна од жена устала и говорила дрхтавим гласом: „Богородице дјево, радујсја благодатнаја" — а остале би прихватиле : „Господ с тобоју и т. д." ; али пошто је ово био дан Каликстовичина погреба, свако „Богородиде дјево" завршавало се речима: „Вечни мир подај јој, Господе, и вечита светлост нека јој светли". Кћи Каликстовичина, Марисја, седела је на клупи крај неке старице. На свежи гроб њене мајке падао је у тај мах мек и лак снег, али девојчици је било тек десет година те није могла појмити ни свој губитак ни сажаљење које је будила. Н>ено лишце са крупним и као небо небо плавим очима било је детињски мирно, па чак и некако равнодушно-ведро. На њему се огледало мало радозналости и ништа више. Отворених уста бленула је у заставу на којој је био насликан пакао с грешницима, затим је гледала унутрашњост цркве и најзад у прозор у који су ударали врапци. Очи јој нису имале никаква израза. У тај мах жене почеше гундорути већ по десети пут : „А кад наиђе самртни час".. . . Девојчица завијаше праменове своје злаћене косице, уплетене остраг у две витичице колико мишји репови : очевидно јој беше досадно. На послетку јој привуче пажњу црквењак. Црквењак дође на сред цркве и поче вући за уже које је било изнавезивано у чворове и висило с таванице. Звонио је за Каликстовичину душу, али је то чинио сасвим механички, јер се видело да мисли о нечем другом. Ово звоњење беше знак да је вечерње свршено. Жене, поновивши и последњи пут молитву за лаку смрт, изађоше на пијацу. Једна је од њих водила за руку Марисју. — Куљиковице ! — запита једна — а шта ћете радити с девојчицом ? —• Шта имам да радим ? Иде у Љешчињец Војтек Маргула што су га послали за пошту, па ће је одвести. А шта бих иначе ? — А шта ће она да ради у Љешчињцу ? — То што и овде, моја драга. Нека иде тамо откуда је. А сироче ће примити баш и у двору и доиустити да нреноћи у служитељској соби. Овако разговарајући ушле су преко пијаце у крчму. Смркавало се све јаче. Време беше хладно, тихо, небо засуто облацима а ваздух пресићси влагом и мокрим снегом. С кровова је капала вода а на пијаци је лежало блато, начињено од снега и сламе. Паланчица са јадним и опалим кућама изгледала је тако исто суморно као и црква. Неколико прозора беше осветљено ; све се умприло само је у крчми вергл свирао неку полку. Свирао је да примами свет, јер није било никога. Жене уђоше, напише се ракије, при чему Куљиковица даде и Марисји пола чашице, говорећи : — Напиј се, јер си сироче. Нећеш зазнати за добро. Реч сироче потсети жене на смрт Каликстовичину. Капусћинска говораше: — У ваше здравље, Куљиковице ! Пијте. 0 моје слатке ! Како је та кашва тресну, и не зену. Док је попа стигао да је исповеди, већ је била оладила. Куљиковица на то : — Давно сам ја говорила да је она увела у танке нити. Прошле недеље она дошла а ја велим :' — Еј, Каликстовице, Каликстовице! боље подајте Марисју у двор. А она каже: — једну кћер имам, па не дам. Али јој је било тешко и почела је да јеца, а затим је отишла у канцеларију кмету, да би јој хартије биле у

реду. Платила је четири сребрника и шест грошића. *) Али вели: за дете не жалим. А очи како су јој биле избечене ! А по смрти још их је више избечила. Веле да је и после смрти у дете гледала. — Испијмо још полић на ову жалост! Вергл је непрестано свирао полку. Куљиковица је непрестано понављала : јадниче! јадниче ! а Капусћинска се опет сети смрти свога покојнога мужа. — Кад је умирао — говораше — тако је уздисао, уздисао, уздисао — и отежући све више и више поче и нехотице да пева, па се најзад подбочи и поче већ сасвим по такту полке да пева : „Уздисао, уздисао, уздисао, Ој, та д&на — уздисао !" На једанпут поче горко да плаче, даде верглагпу шест грошића и напи се опет ракије. И Куликовицу обузе така иста туга, али је она управи на Марсију. — Памти, сиротице, што ти је говорио тгопа кад су ти мајку затрпавали, да те анђео чува. Ту нагло прекиде, погледа око себе као зачуђена и затим додаде с необичном ватром : — Кад кажем анђео, онда је анђео !... Нико није одрицао. Марисја, жмиркајући очицама, загледала се пажл>иво у њу. Куликовида настављаше: — Ти си сироче, па зло на тебе несме! Сирочиће чува апђео, а он је добар. Нај, ево ти десет грошића. Кад би и пешице пошла у Љешчињец, погодила би пут, јер ће те он одвести. Капусћинска поче да пева: „У сенку својих крила Сакриће те вечно, Под његовим перјем Спаваћеш безбрижно." — Мир ! — викну Куликовица, затим се оиет окрете девојчици : — Ти, сиротице, знаш ли ко те чува ? — Ан1)ео — одговори танким гласићем дете. — Сиротице моја, јагодо, црвићу Божји! Анђео са крилима — говораше већ сасвим растужена Куликовица, и обгрливши девојчицу стаде је иритискивати на своја милостива и ако пијана прса. Девојчица се расплака. Можда јој се у јадној главици и у срцу, које још ништа није умело појимати, будило неко сазнање у тренутку. Крчмар јо већ у велико спавао за келнерајем, на лојаницама се ухватио истопљен лој, верглаш је прекинуо свирку, јер га је занимало оно што је видео. * Наста тишина коју нагло прекиде топот коњских ногу по блату пред вратима и ттеки глае који викну на коње: — Шшш ! У крчму уђе Војтек Маргула са запаљеним Фењером у руци. Остави Фењер, поче „тући" руке да их загреје и рече крчмару: — Дајдер ми један полић. — Маргула, рођо — рече Куликовица—повешћепг девојчицу у Љешчињец. — Дабоме да ћу је повести, јер су ми рекли одговори Маргула. Затим, загледавши боље обе жене, додаде:

*) Сребрник = 0-40 дин. Грошић = 001 дин.