Нова искра

Број 1.

НОВА ИСКРА

Страна 1б.

писима, из којих стрче још само оголеле антикварске амбиције, задувано јуре они за колима која више никад стићи неће, у место да су на својима, која још каскају лагано али сигурно. Писац Горданв данас није међу таквима. Гордана је плод мирне, сталожене јесени пуног, раскошног живота. Она је доброћудно, каткад безбрижно ћеретање проживелог старог војника. Бзегове су бајке нримамљиве, миле, јер су његове амбиције скромне и сићушне. Она је тиха комедија ћеретања, ако хокете и драма . . . . доброћудна. Наивна, тупа шала ; лак, благ подсмех; каткад мирна, ведра збил.а; неколико озбиљних момената, можда трагичних, али без једног вриска, без јатагана, без крви .... Гордана је песма, можда последња аесма КостиКева. Ви нисте чули тихи, промукли глас старога певача. Он пева себи, при чаши својој ; његови дани су прошли ; ако имате ува, ако имате срца за песму, ви ћете прићи његову столу .... Гордана, кћи старога гусара, љуба је ускок-Вукосава. Размажена у богата оца она јс чудне, слободнс главе и воли веома, воли себично свога војна. Вукосав је ускок, јунак, мало и ионосит нрема слабом љубавном осећању, али и он воли од срца своју љубу. Михат-бембер, побратим Горданин, волео је такође своју посестриму и прерушен као четник Вукосавл.ев, жељан освете, завидно мотри на изгубљену драгану и срећног супарника. И кад је једном Вукосав иред Жихатом увредио своју љубу, одгурну је ногом од једног озбиљног мушког разговора. Михат и сам увређен, не могаде да отрпи и намисли освету. Издајом његовом допаде Вукосав тамнице Алилбега Боичића. (II.) Али кад Михат виде како Гордана очајно лудује за драганом, он се застиде пред тим великим осећањем, покаја се и поможе избављење ускоково. Гордана умирена и срећна, јер ће она, женска глава, избавити свога драгана, постидети јунаштво му и четника и „магснути му из коријена онај сувишак мушке дивине и да се освети, да — да — да се освети за ону ногу." (Ш) Преобучена као паша са („змијоглавим") ускоцима долази она двору Алил-бегову. Михат је већ преплашио празноверног Турчина „везиром змијоглавих". Гордана, преобучен везир, задобија силно благо и избавља Вукосава. Ту пред бегом бије она лако буздованом свога драгана ; искушење за њој учињени грех. (IV) По том оду и после малих још искушања покаже се Гордана своме сужњику. Гордана је, рекосмо, комедија. Она је врло сировог градива и опет нежна комедија, нежна — јер у овом тренутку не видимо друге речи за ону Фину нијансу збиље и комичнога што је она црта. Она је сувише оригипална и мало комедија, јер је комедија до краја. То је заигран сакривен осмех на уснама, подсмех збиљи или ономе што изгледа збиља у животу. Она је шала, благ подсмех самоме себи, јунаштву, поносу, љубави, страсти, позоришту, нама; али је та шала доброћудна и тај подсмех не вређа. Већ прве сцене дају карактер комаду. Монолог Михата-бембера („Михате, Михате ! Луда главо, сметена памети ! Михате" .... и т. д.) или она лепа, једна од пајлепших и најкарактеристичнијих у комаду : разговор и доскакивање Которанина и Дубровчанина (ЈеФто Задранин и Иван Маргетић): свеже народно оштроумље, леп звучни језик, досетке каткад и Фриволне, али увек лаке и природне. Ето већ и Ахилове пете Костићеве : интртапт, иобратим Горданин. Овде је наперено још највише и најправеднијих замерака. Народна песма') коју је Костић

') Вук, Нар. песме III. 337., Љуба Хајдук-Вукосааа: Подиже се туре од Удбине, Од Удбине крваве крајине, Младо туре Боичић Алиле, и т. д.

за основу узео, разуме се, те.компликованости нема, исто као што нема разлога да се и овде уиесе. Она је оно што чини највише чудног и непаметног у овом комаду. Али те и та интрига слаба, случајна и не сувише намерна. По Фаталној традицији и овде се интригант Костићев мора прерушити у гуслара. Ја се не заустављам на оном одиста слободном подсмеху и у онако отвореном облику доста ненавикнуте шале кад Гордана бије свога драгана, јер доста их је срећних, који ће већ добацити Костићу и ту кокетерију са женама и њен незгодан морал .... Свакако она је у врло слободној, нешто чудној и дивљој шали. Али ми заборављамо да смо у Ш. чину. У њему може бити свега, само не досадног и непријатног. Ш чин цео је бајка, бајка чаробна, детињска, наивна. Замамљиво, наивно ћеретање бајке, лак подсмех, ведра шала, симпатична количина лица. Бег је нростак, глупак, али шала, и шега с њиме није ни оштра ни идиотска. И он сам на крају изгубио се у овбј шареној гомили добричина, и ви му се неосетно, и сами не знате зашто, доброћудно смејете, симпатишете. Сад да видимо Гордану у народном позоришту. Прво с глумцима. Нећемо да кажемо да улога није за Г-цу Нигринову, нити видимо у овај мах какав срећнији избор, али морамо да признамо да су и Г-ца Нигринова и Гордана много ленше но што смо их те вечери видели. Поред борбе с дијалектом и акцентом, Г-ца Нигринова подлегла је искушењу трагачарске махнитости Костићеве, па је тај карактер дала и оним моментима код којих није смело бити двоумљења. Онај дубоки бол, крхање, вршак ; или да поменемо само ону сићушну али карактеристичну сцену. (мужу) — „Немој, пусти их да се бију! Елате господо, елате јунаци !" На место слободног, размаженог, мало дрског каприса ; финог , лаког подсмеха : Гордана је овде изашла у озбиљној, претенциозној нозитури охоле Амазонке. Иста је замерка и г. Љ. Станојевићу. Ускок-Вукосав је добар јунак, честит човек, али никада херој. И писац, бар код Вукосава, није никад то заборавио. Пред пашом (преобученом Горданом) вређан, кињеи ои непрестано чува своју мирну, доброћудну нијансу. И остали су се трудили доста, само их је највише страдало у лепом говору јужног дијалекта. Г. Д. Петровић играо је слабије, али је ту био још најприличнији. Костим нам се ннје свидео ; било је нечег сувишног у њему. Кад се всћ, на несрећу, мора говорити о „тумачењима," изгледа нам да ни она нису помогла правилном или бар нашем тумачењу комада. Оставили смо да на крају речемо најправеднију и најискренију хвалу, на крају, јер је у њој оно што је после свега још неокрњено у утиску, и што је те хвале, без сумње, заслужно. Гордана је врло оригинална. Она се неће често јављати у репертоару, ми то нећемо, нити жалимо ; она нас на то није ни обвезала. И њеној праведној судбини врло је скромна будућност, врло, врло скромна, чак можда и међу скромним делима Костићевим ; два крајња интереса: здрава, невина забава узане, потпуно наивне публике, и овда онда тихо ћеретање, разговор неколиких литерарних гурмана. Али је у њој поезија коју нико неће порећи, и снага коју никад неће, бар на сриској позорници изгубити : поезија њеног прекрасног језика. 2 ) Осим неколико

Ј ) Гордана је непреводљива, н није ни чудо што је поред иначе њезина локалног карактера протумачена доста чудновато у страној критици (в. 1|ешаИ:ге-а). Овај је разлог, норед оног што смо о н>ој веК рекли, и противу каквог накнадног стављања њеног у стихов^ и музику, и ако је потпуно градиво аа кимичну оперу. —