Нова искра

СтГАНА 66.

Н 0 В А И С К Р А

Број 4.

јер је гђца Брамсен црава Офелија, и ако њен отац ни пошто не може бити ГГолоније. Уиознајући ме с њом, г. Брамсен ми вели, како његова кћи тек улази у друштво, те ће ми можда бити тегако наћи предмет за разговор с њом, и обрћући се к њој у том тренутку, мени се чини као да чујем речи Лаертове : „Девојка стидна милосна је |ост' откривајућ' се бледом месецу," и савет „ .... Најбољи чувар је страх". Сећате ли се првог ружиног пупољка у своме врту ? И да није ситног трња око њега, ви би му пажљиво приступали и нежно га неговали, лебдећинад њим и дивећи му се свакога часа, и пажљиво се чувајући да га не додирнете, из бојазни да му не нахудите. По некад вас је чисто страх, да га не уречете. Тако сам вам смотрено и лажљиво морао иолако приступати и ја својој новој познаници, која ми је живо представљала Офелију из првих чинова, и због које ми је чисто криво било у овом тренутку на Хамлета, због познатих му савета својој нријатељици, да иде у манастир. Зар оваквоме створу одузети сунчев зрак, и песму, и радосни усклик, и затворити га у хладну манастирску ћелију?!! Хвалећи живост, окретност и љупкост синоћње „Копелије," ја сам врло брзо дошао са својом младом сусетком на разговор о позоришту и о данској драми, па смо природно прешли, пре него што смо и мислили, на Хамлета. Не знам како ми се измакло питање, да ли има брата, и како је брзо дошао одричући одговор, тек се мени отело : — Онда бих ја био најсрећнији Лаерт ! — А ја бих онда гледала, да се никако не бијете с Хамлетом 7 додала је она врло брзо. — Дакле Хамлет је већ ту? И то прави данац! Мојим годинама много више, но правоме Лаерту, доликоваће савет: „Офелијо, бој се, бој се сестрице, не пуштај маха својој милошти, опасне жеље не занеле те!" Али за тај савет јамачно ја немам потребе, иошто између Вашег војна и Вас извесно пе стоји нровала, у којој се њиха краљевска круна. — Хвала на бризи. Опасност није велика, пошто је он само поморски официр. Али извините. Од куд ја долазим на то, да се Вама исповедим. Мој отац међер има право : ја сам право дете. Јела иду брзо, пића још брже ; ја једва налазим по који тренут времена, да послужим стару госпођу Дежарденовицу, и за тили час ваља кретати даље. На поласку се на лепој низбрдици пред гостионицом сликамо сви скупа, за успомену на овај тако дивни дан. Убрзо се на ново налазимо сви на броду, који се креће по бистром као кристал и мирном мору к Хелсингеру. Место Хамлета ту нас пре-

дусреће месни председник општине с познатим: „Добро сте дошли у Хелсингер, господо!" и ми се одмах сви упућујемо у добро познати кронборшки замак, у коме се у главном и одиграва цела ненадмашна Шекспирова. драма. Ходајући по овим просторијама, и мењајући простране дворане с унутрашњим и спољним ходницима, вама се чини ; да ћете на сваком кораку срести кога од познаника из Хамлета. Не привиђа ли се и овим стражарима дух старог краља Хамлета у сваку ионоћ ; не чекају ли и оии с нестрпљењем, у глухој ноћи, да иетао кукурекне? За Кронборг је у осталом везано и друго данско предање, нама Србима нарочито мило. Као Краљевић Марко на Урвини планини, тако под његовим зидинама лежи дански народни јунак и заштитник, Холгер Данац, који ће се појавити да отаџбину спасе, кад јој последња опасност загрози. Сетите се Андерсенове ириче о њему, и упоредите је с нашим предањем о Јевросимину сину. Дански Краљевић Марко је одевен у гвожђе и челик, и седи забринуто, наслонив главу на своје снажне руке. Његова бела брада се простире далеко преко мраморног стола, кроз који је прорасла. Он спава и снива, и у сну види све што се збива на јави у Данској. Свако бадње вече долази му божи анђео, и уверава га да се његови снови оснивају на истини, те да и на даље може спавати, пошто за Данску још нема озбиљне опасности. Ну дође ли ова, онда ће стари Данац Холгер устати, и кад својом брадом мрдне, тешки ће мраморни сто морати прснути. Оида ће он изаћи наново на видело света, и тако ће непријатеље Данске тући, да ће се звекет оружја чути по свпм земљама на свету. (НАСТАВИЋ.Е СЕ) (^ОС «3*® IIА С ТIР Е В А Ф Р У Ј1А - ПО ПЕТЕФИЈУ с^>удите се, моја Фрула мала Што ми тако жалостивно свира ?! Одсекох је с гране гроба њена Зато Фрула аа тугу разбира. Ти угасну, моја лепа звездо ! Твоју светлост више видет не ћу; Ох, на како живет' ми се мили Свет је таман, — у тами умрећу. У сумрак се стадо кући жури, А ја гробљу, —јер ме туга стеже; Бледи месец по небу се нија А Фрула ми тужно се разлеже. Ах, дотле ћу туговати тако, Оплакиват' сјајне очи њене : Док се с гласом тужне Фруле мале Моја душа другом свету крене .... Шабац 1896. Бор. Ј1. Ценић.