Нова искра

Број 4.

Страна 67.

СРПСКИ КОШАДИ у к. с. НАРОДНОМ П030РИШТУ

ваки који са интересом прати живот К. С. Народнох' Позоришта, могао је, у последље време, опазити у њему једну промену која ће, ако се потпуно изведе, бити од великог значаја по ову установу. Од како је Г. Драгомир Јанковић, остављајући бољу каријеру, дошао да, са пуно љубави и разумеваља, заузме место и положај драматурга знатне измене показују се у репертоару позоришном. Српски комади којима се до сад мало пажње поклањало, почели су изнова задобијати своје старо место. Ако се то није довољно видело у давању Максима ЦрнојевиЛа, Меримв, Смрти Стевана Дечаиског, Избирачицв, Добриле и Милеика, комада који су и раније, и ако не често, давани, то се могло видети у даваљу Гордаие, Зле жене и Београда иекад и сад, Сеобе Србаља, комада који су тек сад први пут давани и са нарочитом пажњом од стране управе. Овакав избор српских комада и у овако кратком року, уз то и оне вести које смо сви у новииама читали, да ће се ускоро давати многи старији комади српски, као и вести истога рода које, још званично необјављене, ипак круже по публици, показују да је у позоришном репертоару активно и пазкљиво започета велика промена у корист националне драме. У исто доба, упоредо са том променом, и наша дневна и вечерња штампа која од скора показује неку чудновато нежну бригу према Позоришту, устала је отворено против новијих комада Француских, оних истих који су за' ово неколико последњих година чинили најугледнији део нашег нозоришног репертоара, и почела је откривати своје позно али не маље јако пријатељство према нашој националној драми. И то је, наравно, било врло лепо од ње. Али, што није било тако исто лепо, то је што је она једну овако симпатичну идеју као што је васпоотављаље националног репертоара, употребила само као оружје за једно од најнеразумнијих нападаља које сам ја икада видео ; што је она, у место да, у скорашњој административној промени нашега Позоришта, гледа једну гарантију за боље стање и националног и општег репертоара, као што и јесте у с.твари, узела приписивати баш тој промени сву несимпатичност ранијег репертоара и запоставЛзеност националне драме : као да скорашљи чиниоци у Позоришту имају одговарати за грехове које еу неинтелигентност једних и неактивност других раније починиле. И то не само што није било праведно, него је, у исто доба, било и штетно по саму идеју коју је штампа под своје окриље узела. Јер кад се идеја о националном репертоару потчинила другим цељима и кад је потребно дискутовање уступило своје место некаквим чудноватим начинима аргументације и извесним безобзирностима које само анонимна локална штампа може да публикује на велико задовољство једне гомиле позоришних беспосленика, — онда се наравно, у таквом вођењу ствари, сама идеја изгубила а истакло на дневни ред све оно чему ни реда, ни места нема. И тако је испало да тежња коју је Позориште показало, остане неопажена и да њена важност и значај остају необјашњени. Ствар, међутим, заслужује објашњења. Национални репертоар у Позоришту нема значаја само за Позориште. Како је љегово увођеље почето и активно и интелигентно, и како изгледа према овоме да оно неће остати само на покушају, то од њега може очекивати иотребне услуге не само Народно Позориште него и српска књижевност. I. Јер српска књижевност потребује услуге. Не знам зашто, а узроци су јамачно многостручни, али стоји то, и време је једанпут признати, да она престаје инте-

ресовати један не мали а можда најинтелигентнији део публике. Сви они који су кадри читати лепе ствари на ком туђем језику, почиљу индиФерентно гледати на српску књижевност. Како их она не задовољава, то је они не прате и одбијају се од ље. И то не ваља, наравно. Најпре не ваља што, на тај начин, књижевност губи помоћ оних који јој могу највише помоћи и што ће она, ако је слаба, тиме постати још слабија ; затим, што ће се остала публика завести за овом која даје тон и што онда, ако се тако продужи, нико неће сматрати за нужно да прати и познаје нашу књижевност и она ће остати са свим непозната. Ствар, дакле, може постати опасна и они који се одбијају од наше књижевности, греше у томе. Јер, ако нас маса књига не задовољава, иису све књиге такве. Одаберимо оно што ваља; то се јамачно може наћи и у овом периоду слабе, неартистичке продукције. Погледајмо и на оно што није јако али што је међу осталим слабијим, или по неразумевању и неактивности критике, јаче истакнуто. Ја не тражим симпатију за производе наших књижевника, али тражим интерес за нашу кљижевност. И после, ако не волимо данашљу литерарну продукцију, обазримо се на ранију. Ако је српска књижевност данас запала у рђаве руке, ннје само оно кљижевност што из тих руку излази. Има бољих књига које нам не излазе пред очи. Има их доста које морамо нарочито тражити и чак нам се може десити случај да их не нађемо у кљижарам^, можда ни у антикварницама, каткад ни у Библиотеци. Све те књиге спадају тако])с у књижевност, и зацело не мање него данашње и књижевност се не сме потцењивати док се не познаје у целини. Ово што се на први поглед сматра да је књижевност, то је само један део њен, можда слабији али свакако недовољан да целокупну књижевност пуноважно представља. И, наравно да би ствари много боље стајале, кад бисмо је ми могли имати целу пред очима; кад би се учинио један избор растурених дела данашњих кљижевника и кад би се старији писци систематично прештампавали. И то не би било само за то добро да врати интересовање за кљижевност код оних који су га изгубили, него и да је да онима који га нису ни имали. И то би било не само добро уопште него и врло потребно, ради онога дела публике којем је нарочита дужност да познаје књижевност (књижевници, новинари, проФесори, ђаци и др.), а на првом месту ради саме књижевности и њеног напретка. Наравно, како данас ствари стоје, ми смо далеко од тога. Ни један од чинилаца на које бисмо имали нраво рачунати, није спреман за овакво предузеће : ни критика, ни издавачи, ни књижевна друштва. Још је публика најспремнија, и по томе можемо ценити колико су они други спремни. Али, ако се не могу сви родови књижевности у целини изнети, може једна врста њена. Ако књижевна друштва не могу да пруже целину песама, приповедака и свега другог, има једна установа која може пружити драму. То је, наравно, Позориште, и ја мислим да ми имамо права на њега помишљати кад говоримо о нотребама књижевности и очекивати да и оно учествује у задацимакоје стављамо у дужност осталим просветним установама. Јер позориште, по природи својој, ради, поред осталога, на ширењу и упознавању књижевности. Оно што је издавачу књига, то је позоришту представа. Позориште је, тако га можемо донекле сматрати, једаниздавач који публикује неколико пута недељно, витпе него икоји други. Ми му се, дакле, можемо обратити као и сваком другом издавачу, и пре но другом. Па онда., позоришту^ је најлакше потпомагати књижевност. Дотс издавач има силних трошкова и .не може да растури књигу, иозориште има трошкове релативно мале и сигурно је да ће имати публику. Ако штогод и недостаје спреми једнога дела, публика је попустљива : она опрашта незнање улога глумцима као и штампарске погрешке штампару. Најзад, кад је реч о драмској књижевности, позориште