Нова искра

Б гој 4. НОВА ИСКРА С тгана 5б.

Речник, и да се ва тај иосао установи у Академији ЛексикограФСки Одсек (засебице штампано ин „Јавора" 1893.). — Српска дијалектологија има од њега такође прилог у расправи под натписом : "ђ и \\ у македонским пародним дијалектима у „Гдасу XII." 1889. Као високо истакнута политичка личност, Новаковић је с успехом огледао своју снагу и на пољу дневне политичке литературе, нарочито у времену кад је и сам активно учествовао у политичкој борби. Од 1880. до 1897., са напред поменутим прекидом, има у „Виделу" знатан број језгровито написаних ивећином за своје време подесних чланака Новаковићевих. А знатна му је политичка расправа, накоју и он сам много полаже : Грчке мисли о Валканском Полуострву у „Отаџбини" 1890. Редак је српски иоле угледнији књижевни и научни лист, који се не може нохвалити којим његовим прилогом; ретко је које знатније просветно , књижевно и научно друштво, на ирвом месту у Београду, којему Новаковић није ирилагао својим радом и углед му подизао својим именом. Има његова патриотскога и родољубива рада, нарочито на пољу српске иросвете и књижевности, који се за сад, баш у интересу саме ствари, не могу изреком истицати; али кад се једном и то и много друго, што у овом машем раду, намерно или ненамерно, нисмо изнели, иотпуно објави, — онда ће се тек у пуном сјају видети на што све није стигла чудесна енергија Новаковићева. Архангел Гаврило. Сликао Данил.

Новаковићев научни рад како је постајао и развијао се у току скоро четрдесет година, тако му се и унутрашња вредност мењала; оно што је много вредело при ирвој својој појави, услед непрестаног напретка и развитка науке, могло је у појединостима изгубити од првашњег свог значаја. Шта више ; могло се десити, да је у своје време Новаковић, заузет многим и тешким

државним пословима, иревидео, или ниЈе оио у приликама да види све, што би му требало, па да се у неким појединостима не огреши о напредак и најновије резултате науке. Прво је очигледно свима онима, који се баве о научним струкама о којима се бавио и С. Новаковић, а друго је, такође, од стручњака, а често и од мање озбиљних „критичара", запажено и на разне начине и у разним тоновима, често с злурадошћу, разношено и свету објављивано : како се ова или она грешка или недостатак налази у овом или оном послу Новаковићеву. Ну то Новаковићу није сметало да ради и иде напред, често и не осврћући се на оно, чему нема разлога. Колико знамо, Новаковић је слабо или није нимало трошио времена на полемику. У осталом и ту Новаковић може послужити као пример, како је, искрено рад напретку, приступачан разлогу, и пристаје на исправке и допуне својих дела. То сведоче толика, нарочито нова, издања његових дела. Ево како отворено признаје своју грешку и пристаје на исправку онога, о чем га је убедила критика да је погрешио у првом свом издању Душанова Законика : „У начину објаве тога текста учињена је тада (1870.) грдна погрешка, што се хтело да се чланци текста ио начину нашег времена распореде- Тога ради је раскварен ред чланака старога рукописа (у ком иначе пишта није мењано), ма да је и у том реду ваљало чувати као останак старога времена оно што су о томе знали, осећали или хтели да покажу српски законописци XIV века. Пок. Ђура Даничић опазио је и изложио ту погрешку" (стр. I. издања од 1898). Али, крај свега тога, многи Новаковићеви радови, често као првине у појединим научним струкама, а често као једини радови тих струка, подмиривали су књижевну и научну нотребу, многи, пак, од тих радова и данас су једини озбиљни представници тих струка у српској књижевности. Даничићево начело, да треба, без великог устезања и предомишљања, семе посејати (мисли на