Нова искра

Страна 58.

Н 0 В А

аскРА

Број 4.

IV. Новаковић изгледа на први иоглед врло озбиљан, скоро строг, али кад се човек с њиме боље упозна, видеће да је ванредно добре и благе нарави. Особито према младим људима предусретљив је и љубазан, и онима за које се нада да ће временом бити Отаџбини од користи, рад је помоћи и иодићи их до одређеног ступња ; доцније их оставља да се својом снагом диа-су. Кад стече о човеку мишљење, не мења га лако, ма да се не може казати да се није никад преварио у својим оценама људи а некад и прилика. Карактера је одлучна : кад се за нешто одлучи, тешко да ће од тог одустати. Одлучност своју показује, где треба и где нађе за добро, како према млађим, тако и према себи равним и вишим од себе. Отојан Новаковић заслужује у пуној мери поштовање својих савременика. *) Момчило Иванић. "6—

113 „ПОМЕНАКА"

Рк.ад тихи ветрић пирне Хтеднеш ли баштом заћи, У сваком мирис-цвету Моју ћеш песму наћи. Поздрави то су сетни Што теби тако хрле: Наше су душе сродпе, Моје те песме грле. А кад их цвећу дајем, Ја молим цветне лиске, Да ми од света скрију г Ге моје сетне ниске.

Ужиие

Јела.

СТОЛАР КОВАЉСКИ АДАМ 1ПИЖАЊСКИ -

-'познали смо се случајно. Али, ако ћсмо ираво, за овај случај хвала само пролећу јакуцком, и то оном пролеку о коме Ви, Поштовани Читаоци, имате врло нејасан појам. Већ у половини априла сунце почиње прилично да греје, а у мају пак, кад га нестаје са хоризонта само за неколико часова, баш пече. Али докле год се ЈХена не ослободи својих зимских окова, докле се год не отопе *) Кад е.чо радили овај пооао :шали смо и за други дан рођења Новаковићева, на име, да се родио 1. новембра 1842., али волели емо више веровати Годиш.њаку Српске Краљевоке Академије, где стоји да се родио те године 1. октобра. Међу тим омо, ношто је већ овај датум изишао у 1. броју овога листа, са најпоузданије стране уверени да се Новакови!. родио: 1. новембра 1842.

снегови који леже по девичанским тајгама, — све дотле нема пролећа. Снегови, неподгревани унутрашњом топлотом земље која се смрзла на неколико стопа у дубину, лед од хвата дебљине, — упорно се боре са животворним зрацима, и тек после дугог и упорног рада сунце оживи и најзабитије кутове простране тајге, и краљицу вода онамошњих Баба-Лену, као што је зову Јакути. Последњих дана маја, пошто се сврши бој између животворне топлоте и остатка сурове зиме, човек који први пут дође у Јакуцк видећи ту доста занимљиву, у Европи нигде пеопажену појаву: свако удаљено хујање које се потмуло разлеже, некако чудновато утиче па.људе који се десе на улици. Деца и старци, жене и .људи, сви застају на један мах и, окрећући се Истоку, према реци, са опруженим вратовима врло пажљиво ослушкују нешто. Ако гласови које су чули престану, или ако им се само учшшло, разилазе се мирно; али ако првобитни шум не ослаби, ако почне да се понавља, појачава и расте, ако се у ваздуху чује као кад пуцају топови или негде далеко ударају громови; које прати подземни тутањ налик на олују која се примиче, онда ти људи, мало пре тако мирни, постају узбуђени. Радосни усклици: „Лед пуца! Река се кренула ! Чујете ли ?" шумно се разлежу свуда и жагорећи, све се то журно растрчи на разне стране да људима који су остали у кућама објаве жељену новину. И сваки од тих људи, јурећи што игда може својима, закуца код познатих, па чак и код мало познатих, добацујући свуда три чаробне речи: „Лена се кренула!" У тренутку, ове речи понављане и изговаране на најразноврсније начине брује по најдаљим кућама, јуртама (колебама) и двориштима јакуцким, и ко само може да се миче и да изађе, облачи се и јури на обалу. А на обали стоји већ читава гомила и са заносом посматра једну од најлепших појава онамошње природе. Огромне санте, гоњене снагом воде чије је корито широко седам врста, уздижу се као куће, као читави брегови, ломе се, пуцају, треште и осипајући се хиљадама, милионима ледених иглица, преливају се на сунцу дивним бојама. Али ту треба живети мало дуже, треба провести бар Једну зиму па тек да се разуме шта гони ове гомиле па обалу речну. Ие мами их величанствена појава. То људи који су у борби са дуготрајном зимом и страшним мразом исцрпли већ сву своју снагу, који већ одавно жудно и нестрпљиво чекају благу топлоту, трче сада да виде одсудну победу сунца, одсудни пораз несносне зиме. И радост од срца, радост детиња блиста на жутим лицима јакуцким, широка уста смејући се доброћудно изгледају још шира, црне се очи светле као жеравица. Цела се гомила као пијана поводи од радости. „Хвала Богу ! Хвала Богу !" узвикују људи један другоме и, окрећући се огромпим леденим брдими која се ломе под утицајем пријатељске стихије, уживају, свете се неумољивом непријатељу, кога сад нападају бесни таласи и који се крши, распада и нестаје га. Еад се лед крене и прође Леном, земља се брзо крави, и ма да се раскрави једва две стопе, природа се журно користи тромесечном топлотом. Релативно за, врло кратко време све се ту развије и процвета Велика долина у којој лежи Јакуцк изгледа онда чаробно : земља где-где већ обрађена, наизменце покривена брезовим гајевима, многим језерима, шумарцима и бујним лукама, због стрмих и доста високих околних брегова изгледа као дивовски врт опасап широком Леном, као сребрним пасом.