Нова искра

В рој 4.

НОВА ИСЕРА

СтРАНА ђ9.

Природну пак лепоту долине, природну јој чар увећава још п суморна тајга која је опкољава са свих страна. У сред огромног простора тога дивљег и недоступног предела та је додина налик на оазу у сред забачене пустиње. Али и племе јакуцко, међу свима сибирским племенима у сваком погледу најспособније, уме да ценидарове животворнога сунца и што вигае може користи се њима. Кад изађе из тескобних и загушљивих зимских станова ') испуњава своју сурову земљу вревом и животом који бије удвојеном снагом и тече шумно и силно. По општем пролетњем празнику, свечано и весело расположење народа ни мало се не смањује. Трава расте као квасац, краве и кобиле дају све више млека и амброзија богова јакуцких „кумис што моћ даје" не испарава се у „чаронима". *) Па за то мислим да су, и изглед дивне природе и непре-

стано посматрање људи који сс наслађивају лепотама лета, .веома лепо утицали на мене, те сам, дочекавши прво пролеће у Јакуцку, уживао као и остали дарове природне. Из дана у дан излазећи ван варопш наслађивао сам се лепотама оживеле природе, пз дана у дан грејао сам се на сунцу. При тим шетњама скоро сам се увек навраћао у какву јакуцку јурту. Те јурте, обично разбацане, налазе се каткад далеко једна од друге, али се ипак наилази на њих свуда, те околина насељена народом јакуцким изгледа јаче насељена но што је у ствари, јаче но кад би Се народ груписао по селима. У свакој јурти може се добити увек хладна млека и кумиса. Истина и једно и друго ') Само иајеиромашнији Јакут оетајо лети у евом зимеком стану. 2 ) Чарон — дрвена чаша која ее угготребл.ује нарочито аа кулис.

имају неки непријатан задах о коме онамошњи нејакуцки народ вели да „заудара на Јакута", али како се зими нејакуцко млеко врло тешко добија и како зима траје дуго, навикао сам се на овај особити задах толико да сам и млеко и кумис могао пити, и пио сам их без икакве одвратности. Међу многим јуртама које сам обилазио највише ми се допала јурта на дивном и усамљеном месту, у шуми која је била на доста високој обали великога језера. Та је јурта била једнога Јакута, тако старога да би га сваки, на први поглед и да се не превари, могао назвати охоњорем. ') Охоњор живљаше ту са женом и момчићем, својим далеким сродником, а две краве с јуницом, две кобиле и ждребе беху им све имање. Сви су Јакути веома радознали и разговорни. Ча-

сни охоњор имао је ове особине у највећој мери, а сем тога, и ако рђаво, говорио је руски те сам због тога у својим излетима најчешће свраћао у његову јурту. Разуме се да је охоњор пре свега распитивао ко сам, одакле сам и шта сам. ТПто се тиче Руса, било да је ондашњи, било да је ту дошао случајно, Јакут се увек понаша опрезно и сувише понизно. Рус, ма и у ритама, за њега је увек „тојон" (господин). Понашање према пољацима је много лепше. Не сећам се да је икад какав Јакут био равнодушан кад чује да нисам „њуча" (Рус), него „биљак" (Пољак). „Биљак, биљак ? Ишчијег дохор!" 1 ) узвикивао је обично и најхладнији. — Одмах сам се спријатељио с ') Охоњор — дословно значи старац, али значи и оно поштован.е које се одаје старим људима.