Нова искра

Н 0 В А

И С К Р А

Број 4.

охољорем, а кад је чуо да сам „суруксут" (писмен), да могу бити ако затреба „суруксут насљежни" (ошдтински писар) па чак и „улусни" (срески), да умем написати модбу самоме „улохан тојону" (унравник) веома порастох у љеговим очима и отарасих се сувигане интимности. Захваљујући томе увек сам добијао најбоље и млеко и кумис, а старица, узима-јући „чарон" за мене, брижљиво га је отирала прстима, лижући подозриве трагове. Кад сам једном у повратку са свакидашње шетње свратио к њима на обичну пордију кумиса, нађох охоњора у доста необичном стању : био је не само разговоран као увек, него и весео као никад. До душе, језикму се заплетао, али ипак није због тога осећао никаква бола. Видело се да се честити старац тек вратио из вароши где му је очевидно јака „арги" (ракија) разгрејала и оживела укочено тело. — Пољаци су добри људи, сви су добри — брбљао је нејасно и брзо старчић, пунећи брижљиво своју лулицу мојим духаном — сваки „биљак" ако није „еуруксут" он је доктор, а ако није ни доктор он је ковач каквога међу Јакутима нема. И ти си, види се, добар човек, и „суруксут" добар мора да си, за то сви ми волимо биљаке и „саха" 2 ) се увек сећа да му је биљак брат. — Али можда ми нећеш веровати кад ти кажем да је од скора тако. Чак и ја, ма да су телад пред мојим очима опасла осамдесет трава, још пре петнаест година бојао сам се пољака као ђавола. Кад угледам Пољака бежим као ђаво од крста, бежим што игда могу у шуму у шипраг, без трага. — И не само ја, сви су се бојали Пољака јер се онда о њима говорило зло. Говорило се да имају рогове, да убијају људе и друге таке ствари. А кад ја, сетивши се да су те речи донете из вароши, почех старчићу пребацивати што сувише лаковерно прима лажне и несмислене басне, охоњор се озбиљно наљути ! — За Бога, од куда смо могли на просту реч поверовати свему ономе што су онда причали ? ! Како су неки негде то не знам, али и ја и они који су у овој околини живели веровали смо, јер смо од својих очева слушали да је сваки „бил>ак" страшан и опасан. — А ево зашто је то било тако. Старац повуче из чарона, одби неколико димова и настави : — Мој се отац јога није био ни родио, а и деда ми беше момче јер су тек били почели да купе за њега „калим", 3 ) кад се овде појави Пољак „ледених очију", 4 ) велике браде, огромних бркова,'и настани се недалеко одавде, само не баш у овој долини, него тамо, на брду. А ондашња тајга није била ни налик на данашњу: непроходна, густа, секиром нигде нетакнута. У тој тајги је била нуста јурта и њу заузе она.ј Пољак. — А чим се он тамо настани тајга на добру миљу постаде неприступна за људе. Пољак иде по тајги с пушком и чим угледа човека, па ма био и козак, узме га на око и, ако онај не утече, гађа га — не од шале, озбиљно. —■ Од чега и како је живео ? То знају само шумски дуси, јер од људи нико није знао. Сви су од њега бежали као од „проказе". Само они који су га виђали како иде по тајги налик на злог духа причаху да је с почетка ишао одевен као руски „тојони" и „суруксути", а доцније је већ ишао у кожама које је, видело се, шио сам. А ти су људи причали и то, да је постајао све бешњи, све страшнији ; брада му норасла до паса, лице му бивало све беље а очи му се сијале као ватра. — Тако прође неколико година.

] ) Пољак, пољак? Врло добро, брате! 2 ) Тако Јакути називају сами сеОе, 3 ) Калим — мираз. Тамо обично пре но што се неко замомчи^ добија од свакога но штогод на дар. *) Ледене очи — плаве очи.

Али једанпут, некако у сред зиме, у време најјачих мразева зликовац се разјарио и неколико дана нико га није виђао. А како га је дотле обично сваког дана по неко виђао из далека, јавише у вароши да би сазнали да му се није десило што рђаво. Одоше његовој јурти, улазе опрезно — а Пољак лежи на постељи, у својим кожама сав покривен ињем и само стискао у руку мали крстић. — Пољак је био мртав. Можда је умро од глади, можда се смрзао, а можда га је однео и ђаво ! Сад пресуди да ли смо имали право што смо се бојали Пољака? Пред тим, пред једним јединим бежали су сви, а на једанпут их долази тако много ! — Хе, хе, хе ! И ако си „писмен" ипак си млад, брајко, па мислиш да људи раде штогод без узрока. Знај сад да си се преварао ; није „саха" тако глуп као птто се теби учинило. * * $ Прича о Пољаку који чак није могао ни да види човека, прича коју сам још у Јакуцку чуо из неколиких уста, учинила је на мене силан утисак. Можда је по овим истим дубравама и лукама, по којима данас ја идем, јурио некад од силних мука бесан и подивљао човек ? Да ли су му муке биле тако велике, или му је душа тако осетљива према пакости и невољи људској ? Или је можда растанак са домовином и пријатељима толико слотио јадника ? — Обузет таквим мислима враћао сам се у варош не осврћући се ни на што ; ишао сам брзо, скоро сам трчао, кад са свим близу чух отегнут узвик. — „Кааал> аре, кааљ !" Из почетка нисам разумео ни шта значи узвик ни од куд долази ; али кад се непрестано, све јасније поче понављати: „Кааљ аре, каљ дохор !" разумедох. Иза гаја или бол.е иза шипрага преда мном неко је викао јакуцки: „Ходи овамо, ходи, брате !" Идући кроз шипраг домислих се чак и ко виче. Ни Јакут ни Рус, било овдашњи било са стране, никад не изврће тако речи које чисто јакуцки треба да гласе: „Кељ ере, дохор !" Таквом самовољом у звучном изговору јакуцком одликују се само наши Мазури. Докле год сам живео у Јакуцку нисам наишао на сељака Мазура који не би извртао горње речи и прерадио по мазурски. Као да су се договорили, сви су изговарали увек: Каљ оре! И доиста иза жбуња, с друге стране моста намештеног преко уског језера или боље преко загаћене отоке Ленине, стајаше човек у обичном оделу „насељеника" и машући живо рукама, окренут на леву страну пута викао је упорно : „Кааљ аре, кал. дохор !" Викао је Јакута који је био на крају шипрага, на другој страни језера. А викао је узалуд, јер опрезном Јакуту не беше ни на крај памети да му приђе. На послетку се и он сам увери о томе, јер кад дођох сасвим близу моста он, викнувши још једном : „Каљ аре, псино !" престаде и само гунђаше : „Да Бог да се распао, псино једна ! Цркао да Бог да !" Кад угледа мене ућута, али кад наиђох поред њега и рекох му „Хваљен Исус" у мало се не претури од изненађења. — 0 Исусе ! А одакле сте, господине ? Упознасмо се брзо. Сељак је живео у неком јакуцком улусу и дошао је у р.арош да се најми за копање злата. Најмио се и за кратко време требало је да се крене тамо с онима што терају марву. Марв)^ је пасао обично на том месту, а како му се сад раштркала и како ни на који начин није могао да нагна на мост раштркани чопор, чекао је да наиђе ко год и да му помогне. За то је баш и звао Јакута. Разуме се да сам му радо помогао, икадје чопор, претеран преко мос.та, ишао мирно даље, нас двојица, идући у барабар, разговарасмо путем.