Нова искра

Број 4. НОВА ИСКРА Страна 61.

Из старога Веограда:

У разговору запитах га код кога је одсео кад је дотао у варош. •— Код Коваљског. ]Гознавао сам све Пољаке у Јакуцку, али ни о каком Коваљском нисам чуо. — Код столара Коваљског ! Али нисам чуо ни за столара. „С ким се он ту ттознаје, коме одлази ?" — почех питати. •— Чудан је то човек. Сви га овде знају, али он сам не иде никоме. — Како никоме ? — А како ће ићи кад су му ноге као ступе, сасвим без прстију, — сви су му до једнога поотпадали. Но то још није зло кад нису раљаве, али кад му се ране ттоотварају онда не може чак ни по соби да иде. — Од чега живи? — По мало од заната. Зна добар занат и гради разне ствари ; — само, као што рекох, кад не може на ноге онда му и рад престане. Онда веома воли кад му неко наручи четку, јер гради врло легто четке и за кречеље и за одело. Само што је овде мало таквих ку г ћа што се крече, а и што се тиче одела, овде га ретко који чисти. Сад је видим опет занемогао.

ти дап. Цртао Е. Брајман.

— А не знаш одакле је и је ли одавпо овде ? — Давно и давно. Можда још ни наших није било а он је већ. био ту. Али одакле је и ко је, •— види се да га баш доиста не познајете, јер да га познајете не бисте ме питали. — Вите, господине, не само мени, него и господи, па чак и попи што долази из Иркуцка, увек једно исто одговара кад га за то запитају. „Брате — вели — Бог добро зна одакле сам и ко сам, а користи отуда нема никакве, па је неће бити ни кад ти будеш знао." То вам је, господине ! Више нико није од љега никад дознао. И поред свега тога известих се где седи Коваљски. И ако баш нисам много разбирао зашто, прича о „Биљаку" који је бежао од људи и ово што сам чуо о кљастом столару који се исто тако скривао пред љима, од једанпут ми се спојише у духу у једну целину. Осећах да међу љима, има неке везе, да се све на свету, понављајући се у току времена, може опет видети на земљи, да се можда и оне силне муке за које сам мислио да су завршене смрћу пољаковом, налазе одавно крај мене, можда мало промељене али не мање од оних, онако исто велике и тешке, онако исто мучне за онога који трпи. * Од тада сам скоро сваки дан полазио јурти у којој је живео Коваљски. Струганице, које стојаху крај врата