Нова искра

Број 5.

Н 0 В А И С К Р А

Стрлна 85.

Моја познаница ме јс ногледала зачуђено, кад сам јој поменуо сриску књижевност. То ме је изненадило. — Ви јамачно знате, госпођице, где је Србија, а знаћете и што год о њој. — Признаћу вам да нисам баш најбоље са Земљописом. Ја сам држала да је ваша земља у Аустралији, и тражила сам је у глави по геограФској карти. Али сте ме ви сад с вашом књижевности збунили. — Срби су у Европи, госпођице. — Да ви не чините део Аустрије? — Не дао Вог! — Ја се стидим, господине. Али шта ћете? Моја учитељица је била Инглескиња. Ја знам и последња села у Инглеској, Скотландији и Велсу, знам нешто мало о Немачкој и Француској, и то је све. Ах, лепо ћу проћи код оца, кад му саопштим своју срамоту. И ви још рекосте, да је ваша отаџбина краљевина! — Да, госпођице. Истина краљевина ту скоро на ново васкрсла; али ипак краљевина, која тежи да заузме у свету свој некадашњи положај. — Тим милија нама Данцима. — Ви ћете одмах знати моју отаџбину, чим вам један знак дам: то је земља Краљице Наталије. — Ах, да. Сад знам врло добро Да ли ће за њу бити Шекспира ? Кад смо ушли у пространу дворану и распоредили се ио одређеним местима, мени је још било жао на моју младу пријатељицу. Али ми је тада пао на памет један сапутник из год. 1890, који ми је на броду између Харвича и Ротердама, кад сам му рекао да сам Србин, узвикнуо: ,,'Оег ВаМетћ< г§чт \уаг ет асћпекћ^ег Кег1 Г)а8 ти88 тап ва^еп. И таквога сте владаоца ви протерали?! Ви Срби заиста нисте захвалан народ !" И он је још био виши чиновник у неком бродарском друштву. Али шта ћете ? Ко ће још да се бави јучерашњом турском рајом? Сам „гвоздени канцелар" као да је пре босанско-херцеговачког

устанка мало знао о овим крајевима, и ако му је Молтке био блиски пријатељ. Он никако није могао ни помислити, да ће „сићушна Херцеговина" довести до руско-турског рата и до Верлинског Конгреса. Вратили смо се сви врло весели по дивној, ведрој и звезданој ноћи. Ако је наш брод престављао данас кошницу жагора и разговора, вечерас је он био брод песме и весеља, јер је опште расположење било тако једнодушно, да се нико ни од кога није устручавао, већ се разговарало и певало као да смо из каквог девојачког и младићског, а не из Института за Међународно Право! ПроФесор Каспарек је био највеселији. Гледајући га, мени је дошла на памет позната строФа „У песми тражи лек!" Чак је море примило и песму бесмртнога кнеза Што се боре мисли моје ? да јој одјек разнесе к шведској и данској обали. Отворив електрику у својој соби ја несвесно најпре вадим из т ;.;пага Хамлета , да га ставим на сто. Падајући књига се отвара сама, а мој се поглед зауставља на овом узвику Хамлетовом, који је уирављен његовом побратиму „ . Дај ми тог што страсти није роб. Уиећу га срцу ми иа дно, к'о тебе што сам, срце срца мог! И размишљајући још једном о неисцрином извору за размишљање, при сваком новом читању или гледању Хамлета, мени пада на памет изрека КонФучијева о великом мислиоцу Лаоцу: „Ја знам да тице лете, да рибе пливају, да дивљач бежи. Они који јуре, могу се ухватити у замке ; оно што плива, може се уловити пређом или на удицу; оно што лети, може се устрелити стрелом. Али ја не знам, како би се ухватио Змај, пошто њега ветрови у облацима носе ио небу. Ја сам данас видео Лаоца, — он је Змај свога рода." Међу свима поетским производима што их човечанство познаје, Хамлет је неоспорно највећи, ако не једини Зм.ај.

ош нролећних није нбга Да разгоне зиму круту; Још по где где има снега, Још се чује зврк тељега По смрзнутом путу. Београд

* * * (А. А. Ф Е Т) Све до нодна сунца нема, Па тек тада зраке свија На брезовик што још дрема ; Ал' славуј се још не спрема Да песме извија,

Тек пролећног рЗног миља Гласници су сиви ждрали, ПГто их прати, благосилза Стенна цура коГој с миља Руј образе пали.