Нова искра

Бго,т 5.

Н 0 В А ИСКРА

Страна 87.

купља расуте мисли, силном вољом задржава живот који хоће да одлети. Још је било рано и сунце, које се тек помолило од истока, бадапге кроз прозоре на зид, крај кога беше постеља болесникова, два огромна снопа својих злаћаних зракова. Из удаљених лука, из читавог архипелага острва обраслих бујним шипрагом. ода свуд је био живот, а одјеци тога живота, тога живога покрета изазванога јаком светлошћу, одјекујући мелодичном песмом, скупљајући се у читаву химну захвалницу, допираху чак овде, до постеље самртникове, и г-рађаху страховити контраст с овим што се у јурти налазило. Као горка иронија, као гадно подсмевање изгледало је ово прамење сунчево, овај живот који се орио као весела иесма покрај ностеље овога јадника, ове живе лешине .... * * * Још одавно, има већ нуних четрдесет година, поче Коваљски: дошао сам у степе оренбуршке. Био сам онда млад и снажан; веровао сам Богу, веровао сам људима и себи. С правом или не, тек довољно да сам мислио да немам права пустити своју снагу на вољу судбине, него треба да нађем поље за рад, шире од онога које се тамо могло наћи. Туга за домовином гонила ме је тако исто и после две године утекао сам оданде .... — Отишао сам за то још даље — у томску губернију ; али нисам клонуо духом. ЈГатих се енергично рада, хлеб и вода беху михраном. Уштедих неку црка вицу, колико беше потребно, и опет побегох .... — За поновљено бекство, као „непоправим" лежао сам дуго у затвору, и тек после неколико година кретох се натраг, али сад још даље. — Зима је била необично јака, бејах без паре и без одела, те ми промрзоше ноге и сви нрсти но&гпадаше. Било је то убијство за мене, тим више што сам морао да се настаним чак иза Јенисејска. — Овде ми беше врло тешко, крај је био глух и ненасељен, и за ма какву зараду беше доста тешко ма

У ГучетиКа врту скица г. М. Мурата.

да сам, осакаћен, научио пеколико заната, и ако нисам имао прихода од једног, имао сам од другог ; до дупте мало али доста. — ТТТест сам се година спремао и, не гледећи на своје ноге, побегох и трећи пут. — Видите, у своје се силе нисам уздао, ако сам болестан и оронуо, али ме нешто гоњаше на запад, — већ не оно што пре. Хтсо сам да умрем тамо .... Хтедох да се смирим тамо, и као " о срећи сањах о смрти на гробу мајчину. — Живот ми је био такав, да сем мајке не имађах никога на земљи: нисам имао драгане, не имађах жене, немадох деце. И наравно, само сам за њену љубав знао. — Па за то, кад сам се осећао самохран, немоћан, зажалих за гробом тога јединог бића које ме је љубило.... — У сред несаних ноћи осећао сам њену руку на својој глави, њен пољубап и њене вреле сузе којима ме је последњи пут оросила, осећајући можда вечити растанак. Садне знам да ли сам више туговао за домовином или за њом. — Али већ беше тај пут тежак за мене : да идем брзо нисам могао, ране на ногама отвараху се непрестано. Као дивља звер морао сам се по неколико недеља крити по шуми. Много пута, у забаченој чести, јастребови и гавранови осећајући сигуран плен навештаваху ми блиску смрт: много пута падах од глади и .... будала .... увек се обраћах небу. Молио сам Бога свемогућега, Бога милосрднога, Бога праведнога , Бога убогих , Бога остављених : Спаси ме ! Смилуј се нада мном, Оче милостиви ! Дај ми смрт, ни за што друго, за смрт те, као за љубав, молим ; сам ћу је задати себи, само дај ми тамо .... — Две године нротекоше док дођох до пермске губерније. Тако далеко никад нисам долазио пре тога. Већ ми срце куцаше радосно; мисао као у лудог обузимаше ме . . . . мисао једина : видећу је, угледаћу земљу где сам се родио и умрећу на гробу миле мајке. И кад сам прешао Урал поверовах у спасење своје, падох на земљу