Нова искра

Стгана 88.

Б 0 Р, А И С К Р А

Број 5.

и несвесан дуго, дуго сам јецао захваљујући Богу за ' љубав, за милосрђе његово. А Он, милостиви, снремао ми је последњи удар, п тога истога дана.... — Дошао сам у Јаркуцк. —■ Зашто сам зкпвео у невољи чак до сад, зашто сам овде чекао оваки крај ? — За то, јер хтедох да видим шта ће тај Бог учинити са мном. — Са човеком који му је веровао безазленошћу детињом; који никад није зазнао среће на земљи нити је желео, који не зазнаде за љубав људску сем л^убави мајчине, који, кљаст, рађаше целога века, који никад није нросио, није крао, није жудео, није убијао, кад је имао двоје — обоје је давао — погледајте шта је учинио .... — Та мрзим Га .. . . не верујем му . . . . не верујем у свеце Бзегове, не верујем у суд Н>егов, не верујем у праведност Његову, и, чујте ме, браћо ! За сведоке вас узимам у часу смрти, да бисте и овде и тамо кад одете могли носведочити .... —■ и устајући усиљено, и руке према сунцу дижући, повика силним гласом : — Ја, убоги самртник, велим Теби у очи, да си Ти Бог ситих, да си Ти Бог подлих, да си Ти Бог измета, да си ме гонио невина! . . . * И у светлости сјајнога сунца, које је златило својим зрацима ову иостељу Лазареву, страшно изгледаше овај живи костур коме је кожа тако рећи висила на телу .... И кад изнурен паде, уплашени мишљасмо да ће одмах изданути, а не могосмо му ничим ни помоћи ни олакшати. — Молимо се за њега — шану калФа. Клекосмо обојица ; дрхтавом руком извадих донету књижицу и отворих је ; и отвори се књига на месту, некад обележеном најеванђељу св. Јована, глава XV. — Будите у мени и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете — почех гласно да читам. Груди самртникове дизаху се бурно, очи му беху затворене. А сунце га целога обасипаше светлошћу својом, и као да хтеде да му у последњем тренутку, награди тешки живот, превијајући се уза њ милостиво грејући хладно тело, изгледаше да га умирује и љуби злаћаним зрацима, као што мајка љуби сањиво и ћудљиво чедо, и умирује га својом топлотом, својим додиром. Самртник је још живео. И кад сам даље читао пуне снаге, вере и наде искрене речи Христове: — „А ако свет на вас узмрзи, знајте да на мене омрзну аре вас" — и надахнуте речи учител>а патника и миловање животворне светлости умирише самртника; очи му се отворише, а из тих очију кануше две крупне сузе последње што су се у томе човеку задржале. И сунце се својим зрацима дотаче тих суза које се беху зауставиле на поцрнелим капцима, и осветл>авајући их небеском светлошћу као да је показивало Богу ову унутрашњу ватру која се преливаше чистим бојама, а у тим последњим сузама скупила се ватра што је тај живот сналила .... А кад још нрочитах.: „Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати п заридати, а свет ће се радовати ; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост" ....

Самртник иокуша да дигпе руке, али кад му клопуше немоћно, жалосно рече : — Тагсо т-и Твојих мука, онрости ми, Господе ! Не могох читати даље. Клечали смо ћутке, а кученце, зачуђено, стајаше између нас, упирући очи у свога госнодара. И кад паде на нас поглед самртников, уста му се још једном отворише и чусмо још тише речи : — Куцо, немој више грдити Бога ! Живинче, тужно скамучући, скочи послушно клонулој руци господаревој, али та рука беше већ укочена. Очи му се склоиише, из уста се чу кратак и загушен јек, груди се спустише, тело се полако опружи и човек, који је толико нрепатио — преста да трпи.

. . .. И тек кад дођосмо к себи, чусмо тужно завијање пса пред вратима. Узалуд смо се трудили да га умиримо; не добивајући никад зановести налик на последњу кученце није разумело свога господара и испуњаваше сад својевољно оно, што је тако дуго морало. Урлаше, лајаше и дотрчаваше постељи, укоченој руци, очекујући обичну похвалу. Али му је господар ћутао, непомично му лежаше хладна. рука, и кученце, уморено, зинуло и дркћући, трчаше опет пред врата. Отишли смо, али далеко од јурте лепо смо чули испрекидано лајање неразумног кученцета. С ИОЉСКОГ ПРЕВЕО Лазар Р. КнежевиЈ!

СРПСКИ кошдди у нз. с. НАРОДНОМ П030РИШТУ (наотавак)

Р ад човек погледа на овакво стање националног репертоара, мора се запитати : којим се разлозима руководила управа кад је до овога довела репертоар, и према чему је чинила одабирање кад је нацноиалну драму свела само на комаде најновије и два три празнична? Је ли одиста имала каквих разлога кад је то чинила, каквих начела којих се у томе држала, или је нросто испустила неговање националне драме као што се код нас испушта из руку све оно што треба парочито неговати ? Претпоставимо (јер ми не оцењујемо пего испитујемо) да је управа, у овоме, имала извесних разлога, и погаћајмо сад који то разлози могу бити. Јесу ли наше драме писане тако да због извесних техтшчких тешкоћа (честе промене декора и др,) не могу представљати ? Иису; у осталом, ако се и нађе која таква, зпа се како је треба прекројнти за позорницу. Је ли за наше драме потребан какав нарочити декор који ГХозориште из новчаних разлога није могло набавити? Иије: са декором који постоји могу се све наше драме дати ; овако, мислим, као што се остале дају. Је ли потребна већа и боља глумачка трупа ? Је ли, у опште, потребно боље стање целог Позоришта ? Потребно је, ако хоћете, не кажем да није, али не за то; потребно је само у опште, не за нашу драму нарочито него за све драме укупно, и управа не може правдати запоставл.ање народне драме рђавим стањем онога чиме она располаже. Оправдање не треба тражити у злом стању Позоришта, него у злом стању драме. На питање : зашто се не да.ју српски комади, једини одговор који управа може са не-