Нова искра

Страна 78.

НОВА Р1СКРА

Број 5.

Она се мало збунила због његове дрскости, и ваљда мислећи, да је рђаво питала, додаде : „Ја хоћу ону салу гдје је данас промоција." Жало са тврдоглавости, а мало да се не би он збунио, Влајко настави истим тоном: „Добро, добро, али зашто ви хоКете тамо ?" — Па хоћу да видим. Зар то није допуштено ? — Јесте, јесте, особито тако лијепим госпођицама, зажустри Влајко језиком, да мало заглади првашњу неуљудност. Она се учини као да није чула. Ни једна црта на лицу јој није се помакла, ни један мишићни рибић није јој задрхтао. Није се ни мало ни зарумењела. Прије бих рекао, да је мало блиједила ушло у јагодицу, и то тако мало, као кад канете кап млијека у чашу малаге. — Ако је по вољи, гоепођице, ја ћу вас отпратити донде. Данас и тако промовира један мој друг, па да му учиним зајам. Она није ништа одговорила. Само је пошла уза њ ћутећки, и гледајући у хоризонталном сагиталном правцу, некуд у даљину, далеко, даље од ступова, даље од мрака под сводовима, даље и од зидова за онијем мраком. Влајко је наставио ћаскање : — Јабаш, госпођице, нијесам намјеран биодаидем горе, али ето указала ми се згодна прилика да учиним услугу тако красној дами. Додуше ја не тежим, да ме свијет сматра уљудним и брзим на послугу, но прама вама осјећам неку заповијест да вам будем на руци. И увјерен сам, да бих био спреман и много веће и теже услуге учинити вам не рефлектујући на хвалу. Ја бих то чинио, јер ми се чини, да бих био срећан, ако бисте ви хтјели да примите услугу од мене, какву било. Плавуша није рекла ни бијеле ни црне на његово подваљивање. Да би је натјерао на разговор, започе је Влајко запиткивати: — Ви сигурно, госпођице, имате неког познаника, који ће данас промовирати ? — Јест. — То је изговорила растегнуто, тако, као да тај слог има три „е", и као да је па свакоме дуги наглас, па гдје први глас престаје, ту се наставља други; — од прилике овако : јб-6-ест. — Је ли вам то добар познаник? — Јест. — Је ли вам мило што је већ свршио ? — Јест. — Па сте дошли да му овде честитате ? — Јест. — А ово вам је први пут, те идете не лромоцију? — Јест. Пето „јест" било је управо пред вратима свечане дворане. Влајко је ухватио за кваку, отворио тихо врата и понудио ово чудно „јестество", да униђе. Ту на улазу на растанку, запитао ју је, скоро шапћући јој на ухо : А је ли вам што у роду тај познаник ? Плавуша је порумењела до очију, а није рекла оног стереотицног „јест". Кад је се видјела у непознату простору, у непознату свијету, у дупком пуној дворани, било јој је чудновато око срца. Питала се: шта ће она ту, тпта тражи, коме ли се нада ? Изгубила је испред очију свога брбљавог пратиоца; његове је очи нијесу више нросијецале. Али сада су је гледале стотине онаквих очију, исто онако дрских, исто онако заједљивих. Она је свако на по се око осјећала, то на образу своме, то на коси, на рукама, на прсима — и свагдје ју је жегло, жегло ....

Зашто је у опће долазила овамо ? Зар није могла чекати код куће ? Боже ! Зар је тако слабо створење које је другоме улијевало моралне снаге ? Господа, а сигурно их је већииа великошколаца, начинише јој пута. Опазили су јој по покретима, по лицу, да хоће некуд даље, некуд напријед, ваљда на други крај дворане мислили су, е тражи неког. И како би који то помислио, тако би и престао гледати је онако непристојно, — онако, како је њу вријеђало, жегло. Дошла је до другога зида, вратима напрема се. Даље није имала куд. А хтјела би да иде још даље, даље. И не би се устављала све до куће. Утрчала би скокомице у собу, пала би прсима и лицем по постељи и — плакала би. Ни сама не би знала зашто. Ма, натраг јој је било мрско. Морала је стати. Па се наслонила на онај јонски ступ, те држп горњу галерију. Очи јој се наводниле, па замаглише. И онајегледала кроза ту маглу хоризонтално, сагитално ; некуд далеко, преко све публике, даље од пореданих доктора у полукруг, даље од ректора и декана и промотора, да.ље од залеђа трибине, на којој ' су они стајали, даље и од зачеоног зида дворане, много даље — некуд далеко. Сјећала се своје младости. Сјећала се дана, кад је се за бављала играчкама ; па кад је све лутке ц играчке потсрхала, мати јој није могла и не би хтјела да купује других. Одбила је мајка од играчки, велећи : „за тако велику девојку нијесу играчке." Сјећала се, да се онда играла по ваздуги дан, градећи колибе од карата. — И тиме се забављала, све док јој мајка није рекла, да тако велике девојке морају и штогод друго да раде. Но ипак, кадгод би свршила то „штогод друго", она би се опет забављала гледајући колибе од карата. Толико је свјештила била ту грађевину, да би по некад сложила све тридесет и лвије карте у колибу на четири ката. Сјећала се, и кад је оставила тај занат и колико га година није радила. А сјетила се најживље, кад је изново почела тај занат, само друкчије. Прије је слагала карте као оно зидар што слаже цигле, без размишљања, без избора, без системе, сматрајући сваку једнаком, А од онда је радила разумно, с рачуном, узимајући у обзир читаву грађу, дајући сваком комаду појединце најзгодније мјесто у цјелини, и одређујући по умјетничком укусу, шта треба да буде једно уз друго. Унијела је у тај занат живота из саме себе, зачинила га својим сањаријама, оплеменила га својом Фантазијом, задахнула га идеалима. И тако је подигла тај занат до степена умјетности. — У најновије доба она тих колиба није ни звала колибама ; она их је и звала а и сматрала ваздушним својим кулама .... Само једно од оне старе вјештине у занату није могла да постигне и у умјетности. Тридесет друга карта није никако хтјела да зачини, да крунише њезине градње. Кадгод би метнула ту карту на ону тридесет прву — колиба јој се одмах сруши .... Ни у средини, као траверса, вјенчаница, или друга која греда, није држала. — А за темељ није је никад ни узимала. За темељ баш никако није била та карта; није могла бити темељ њезиних ваздушних кула. Замислите себи : каро-десетица! А она је била сиромашна, посве сиромашна .... Она је ставл^ала два темеља, чвршћа и од најтвр1јег метала, ставл>ала је каро-деветку (добро познавање) и треФ-седмицу (љубав). Четири платна у првоме кату састављале су двије а двије, окренуте лицем лицу: пик-седмица (нада) и срцеседмица (вјерност), па срце-краљ (он) и срце-дама (она).