Нова искра

Број 0.

Н 0 В А И С К Р А

Отрана 157.

томе нико и не мучи под овако тешким околностима, као што је онет гатета с друге стране, да ни једно биће тамо не ужива она ретка блага и не диви се оним величанственим призорима што их природа тамо развија, те онако обилато украшава хоризонат пратиочев ! Да читаоци нису сазнали за ове незгодне прилике на том небесном лилипутанцу, јамачно би се — по опису лепих природних појава на њему — завели и зажалили можда што им се не може дати прилика да све то могу и очима

својим посматрати. Ну да би читаоци могли видети, како нису тако незгодни за обитавање сви небесни лилипутанци и, ако би још желели да се настане на коме од мајушних светова — ја бих им радије на име тога препоручио коју планетицу (астероид, планетоид). *) Ту се не морају бојати е ће и при најмањем покрету ишчезнути у неврат. Тих нланетица има преко 400 на број, те читаоци могу би-

рати коју хоће.

(наставиик се)

цро i'. Ј. Михајиловић.

М И Р Д V III И

у крилу ноћи бајне Осуле се звезде сјајне, Ружа шири мирис мио, А несташни ветар чио Љубећ' росу цвеће дира ; На где врело камен спира, Где су дивни рукосади, Савија се да расхлади Вреле усне, ломне груди, Те и у њих да пробуди Топлу наду, осмех мио Пре н'о би се растопио. Ту ја будан сетан сео. Чекам зору, данак бео. Па у томе светом складу Тражим лека своме јаду. Ал' и месец веће гасне ; Београд

Трну, бледе звезде јасне ; Нојца свија густе власи, Славуј пева, зору гласи, А са њоме јутро свеже Моме срцу све то теже !... И када сам клонут' хтео, И без мира и без сапка, На уснама бела дапка Осмејак се румен осу, Па целива врело, росу, Поља, цветне иеривоје, И блеђано чело моје. А с оближње цркве старе, Где побожни груди жаре, Јекну звоно па кроз таму Верне зове светом храму Да их грешне на дан нови

Вишња рука благослови !... И та јека, свет што буди, Занихала моје груди, Те се рука сама диже т 1елу горе, небу ближе . . Прекрстих се ! .. . А с усана, При освитку бела дана, Молитва ми летну лака Вечном творцу — пут облака!. Сад у оку неста сузе; Ледно срце огањ узе ; т 1ело ведри, лице свеже .11,рне мисли саме беже Разгони их нова нада ! Тако моја душа млада Коју бура слама доста Крепка, снажна, мирна поста!. Цветко.

СРПСКИ КОМАДИ У К. С. НАРОДНОМ П030РИШТ.У -адв(наставак) ^б^итање је само може ли Позориште ове услуге чинити. Јер, најзад, лепо је да оно помаже књижевности; да узме удела у задацима које књижевност, и њему као и осталим просветним установама, у дужност ставља али може ли то да учини ? Позориште није чисто књижевна инстанција; оно има и друге своје циљеве ; оно има, уз то, нарочите услове под којима живи и нарочите интересе које треба да задовољи. Оно је, (да најпре ово поменемо) и због својих прихода и иначе, упућено на публику: од њс зависи и ради ње и лостоји. А хоће Ли публика примити предложени репортоар, хоће ли га волети и одржавати онако као што воли и одржава друге ? Има многих који држе да неће. Видели смо да су и управе биле тога мишљења а управе су најмеродавније у овој прилици. Наша старија драма, тако гласе та мишљења*) имала је вредности у своје време; од тога времена, публика је „с дана на дан добијајући новије погледе на садашњост и прошлост и стичући свестраније знање и образовање", учинила известан напредак и ирестала уживати у њој. Као што смо једаипут навели, „оно што је публици пре потресало душу, сад јој изгледа са свим хладно и немо." Она је постала толико интели-

*) М. II. III а и ч а н н н, Позориште и драма, Вооград 1888 стр. 17.

гентна да не може да прими предложеии репертоар. То се показало и пре десет петнаест година, то се мора показати и данас. Управе су и пре покушавале да васпоставе народну драму, али су наилазиле на неуспехе. Кад је 1887. године Народна Скупштина тражила да се у Позоришту више дају народни комади, онда је управа похитала да их да, и шта је било ? За десет народних комада које је дала мессца Децембра те године, имала је „триста дуката дефицита". И онда је управа, видећи куда то води, на томе и оставила започети покушај и стекла искуство да није увек умесно слушати глас патриотизма. Национални репертоар је неостварљив и ми смо га узалуд препоручивали. Може књижевност колико хоће молити услуге од Позоришта : кад публика од које зависи све, неће за њих да чује, Позориште их не може чинити. Узалуд може закон наређивати неговање старије националне драме: ако су се, од времена кад је закон постао, прилике тако измениле да је Позоришту немогућно да је негује, онда Позориште не може извршавати његове наредбе и не може бити одговорно за њихово невршење. Јер је, у том случају, закон крив што је тражио више но што се може дати и претпостављао оно што се доцније показало као немогућно. И кад тако ствари стоје, ми, далеко од тога да ободравамо управу да са својим данашњим покушајима истраје на корист књижевности, бо.тве да јој светујемо да их се она окане накорист самога Позоришта. Ово мишљење међутим, није врло тачно. Докази о неостварљивости националног репертоара, нису врло сигурни. Покушај који је раније управа чинила, не до*) Види »Дело« свеска за Март 1899 стр. 472—476.