Нова искра

Стгана 166.

НОВА ИСКРА

Врој 10.

краковско двориште. Бога ми смрди ! његов сестрић Зигмунт може посведочити. Али Зигмунту у мало очи не испадоше колико се загледао у рамена госпође Елзенове, па није ни слугаао шта се говори. — Преселите се, господине саветниче, у Вордигијеру, — рече Свирски — талијанско је ђубре бар уметничко, а Француско — просто и гадно. — Па и ви ипак станујете у Ници ? — Јер с оне стране Вентими.ље не бих нашао радионице. У осталом, ако се будем селио, пре ћу отићи на противну страпу — у Антиб. То рекавши, погледа у госпођу Елзенову, која се осмехну кутовима усана и спусти очи. Мало поеле, сигурно желећп окренути разговор на уметност, поче .говорити о изложби код Румпелмајера п о новим сликама, које је гледала пре два дапа, п које је Француски новинар Краус, који ју је пратио, назвао импрес.ионистичко-декадентским. На то Вјадровски диже виљушку у вис и запита тоном Пирона : — Шта су у опште декаденти ? — С извесног гледишта — одговори Свирски — то су људи, који више воле разне зачине, којима се уметност зачињава, него ли саму уметност. Кпез Пожецки се пак осећао увређен оним, што је стари Клацки говорио о „маркизима, грофовпма и викоптима". Чак и лопови, који долазе овамо, припадају вишој класи лопова, и не задовољавају се крађом џепних марама. Овде се наилази на лопове у великом стилу. Али осим њпх долази све што је у свету најплсменитије и најбогатије ; а гато су пак богаташи овде на равтгој нози с господским родом — то је баш добро, нека се свет дотерује ! Господин Клацки требало би да прочита „1(1у11е 1га$1дие" па би се уверио да се овде, осим подозривих, налазе и највише „друштвене сфере" — „баш онаке, каке ћемо наћн на Формидаблу, који ће овом приликом бити осветљен & $101-11? електриком." Пожецки је сигурно заборавио да је вест о ос.ветлењу Формидабла изнео јоти мало пре на јавност. С тога сад не постаде предмет разговора оно, него се почс говорити о „Му11е ^гао-Цие". Млади Клацки, говорећи ојунаку тога романа, примети да је „ономе тако и требало" — али да је био глун, одричући се женске ради пријатеља, и да он, Клацтш, не би то учинио ни ради десет пријатеља, па ии ради рођенога брата „јер братство за братство, ама сирење. за паре !" — Али му Вјадровски преузе глас, јер су му француски ромапи, које је гутао, били други коњиц на коме је јурио ио ауторима и н.иховим делима, те показивао своју велику вештину. — Што ме ужасно једи, —•' рече —- то је она продаја обојених лисица под праве. Ако су та господа реалисте, нска пишу истину. Јесте ли видели њихове јунакиње ? ! — Прво се почиње трагедија, добро ! — госпођа се борп сама са собом, „копрца се" ужасно кроз целу прву половину романа, а ја, Бога ми ! од прве знам шта ће бити и како ће се завршити. Како је то досадпо, и колико се пута већ понављало ! Ја немам нигата противу „шаренперки", нити велим да нсмају право да у])у у књижевност, само нека ми не дају „гааренперка" под трагичне весталкс. Ала ми је и трагедија, кад знам да је та раздерапа дугаа имала .љубавника и пре трагедије, а имаће их и после трагедије .... Опетће се копрцати као и пре, и свс ће се свршити онако исто. Колика је то лаж, оскудица моралности, оскудица осећања за истипу, како је то завртање глава! И ка.д се помисли да ми то читамо, да ту робу примамо као добру, оне будоарске комедије као драму —- и да се све то схвата озбилвно ! . . . На тај се начин уништава разлика између поштене и јавнс женске, и тражи се да у друштво имају право да уђу и кукавице које немају својих гнезда. Семтога, така фрапцуска

позлата лепи се на нагае лутке и оне тек чине чуда, под заштитом таких аутора ! . . . Ни пачсла, ни карактера, ни осећања дужности — ничега, сем лажних аспирација и лажног позирања на психолошку загонетку! Вјадровски је био и сувише интелигентан да не би разумео да, говорећи овако, у ттеколико осуђује госпоћу Елзенову, али је то био човек сасвим ттакостан — говорио је дакле овако нарочито. Госпођа је Елзенова слушала његове речи са у толико већим незадоволзством, у колико је било у њима више истине. Свирскога обузе силна жеља да одговори оштро, али појми да тте сме узимати као да се речи Вјадровскога односе ма на кога, те випте вољаше да узме ствар с друге страпе. — Мени је увек у француским романима падало у очи нешто друго — рече — а нарочито птто јето свет пероткиња. На другим местима, где се двоје љубе, законито или незаконито, последица везе бива дете, — а тамо пико нема деце. Како је то чудновато ! Изгледа да оној господи, гато пишу романе, ни на ) 7 м не пада да л.убав може не остати некажњена. — Како друштво, така и књижевпост — одговори стари Клацки. Та ттознато је да се народ у Француској смањује. У виптим круговима дете — то је нешто врло ретко ! — Ма18 с'ез1; р1из еоттоЈе е1 рћтз е1е$ап^ — упаде Синтен Али Кресович, који је врчао још пре, рече сад: — Књижевттост ситпх беспосличара, која мора нропасти с њима. __— Шта велите? — упита Синтен. •— Велим : књпжевност ситих беспосличара. А Пожецки опет пронађе Америку : — Сваки сталеж има своје дужностп и своја уживања — рече. Ла имам две страсти : политику и фотографију. Мећутим се обед ближио крају — а четврт часа доцнијс сви пређопте у оближњи салон, на каву. Госпођа Елзенова запали врло танку цигару и, заваливгаи се комотно у фотељи, пребаци ногу преко ноге. Миелила је да се извесна ттемарност мора допадати Свиреком, као уметнику и мало циганину. А како је међутим била малога раста и негато пошира у бедрима, бетпе јој се сукња подигла сувипте писоко. Млади Клацки па мах просу палидрвца, и поче их купити тако дуго, да га стриц, саветник, неприметно мупу у слабину и птану му љутито : — Шта ти је ? Знаш ли где си ? А млади племић исправи се и одтпану: — То је баш опо, што не знам. Гоепођа је Елзенова из искуства знала да мушкарци, чак и добро одгајени, кад им се само укаже згодна при. лика, постају грубијани, особито према зкени без заштите Сада до дугао пије приметила покрет младога Клацкога, али видевтпи његов немарни и скоро цинични осмејак, којим је одговорио стрицу, била је сигурпа да говори о њој. И у срцу осети презрење према цслом овом друштву, сем Свирскога и Кресовича, о коме је сумњала да је, при свој својој Социјалној мржњи према женама њенога круга, заљубљеп у њу. Али је у мало не доведе до несвести Вјадровски, јер изгледаше да се одлучио да јој, за оно што је појео и попио, загорчи сваку кагаичицу каве и сваки тренутак. Говорио је у опште о женскима, не прелазећи границе пристојности, па ипак је на дну његових речи био не само цинизам, него и пуно алузија на карактер госпође Елзенове и њеи положај у друштву, просто увредљивих и за њу необично непријатних, — парочито због Свирскога, који је у исти мах и патио и љутио сс. Због тога јој спаде камен са срца кад се гости разиђоше и кад остаде сам сликар.