Нова искра

12. БРОЈ

БЕОГРАД 16. ЈУНА 1899. ГОДИНЕ

ГОДИНА I.

У ЗАТИШЈУ - МИЛОШ П. ЋИРКОВИЋ —

/еше то једне јулсгсе вечери, 189., кад су једна кола ишла каменитим путем, што води у М . . . . речицу. Детње сунце беше већ угасило своје нлаховите зраке, мрак је постајао све гушћи. Тамо напред лагано се дизао сив, густ облак; шума се узнемирено лелујала, ветар поче дизати лаке стубове прашине. Запарну летњу врућину замени изненадна влажна хладноћа. Олуја се примицала. — Шта, Јоване, ми ћемо још и олују имати ? — узвикну млади човек, што је седео натраг у колима, у којима беху два мршава планинска кл>усета. Слуга, плећат и снажан сељак, дугих риђих бркова и широког, од богиља ишараног, лица, швићну бичем и јаче притеже дизгине, окрете се натраг и одговори : — Све је г о т о в о, Марко. Киша тек што није капнула. — И опет кратак пуцаљ бича, коњи покасаше још брже по прашљивом путу, са кога су се већ у велико дизали облаци прашине, а он и даље гледаше у даљину, као да чисто хоће продрети ону густу и црну завесу која се испред њих уздизала. Младић се промешкољи на своме седишту, хотећи да опружи згрчене ноге, али како место беше заузето многим стварима, то остаде у старом положају. Велика граната дрвета стану чешће промицати поред њега, што

Мииа КараџиКева ВукомановиК.

их овда онда осветли блесак муње, која отпоче свој занат; до ушију му је допирала монотона свирка, што је производило тешко кретање кола. Младић поче мислити о томе, како ће га код куће дочекати, јер четири је године већ, како се нису видели, а за то се време много што шта изменило. Од некуда се сети, и сам не зна како, своје унивсрзитетске вароши са њеним дугим улицама, киосцима, позориштима и т. д. Виде своје другове како јуре на предавања; гиздавце и набељене госпође где се губе у шареној маси ; просјаке где мирно стоје, тражећи од њих милостињу. Па се онда сети свога роднога места, слатких часова из детињства; виде своју остарелу матер, како се од бремена старости погрбила и чисто смањила. Слике му биваху све тамније и без одређеног облика. Пред очима му се ствараху неки прозрачни кругови, у којима он назираше неке неразговетне минијатурне прилике и плавичасте силуете. Он беше и на олују заборавио. Ветар се силно у висини разигра, дрвета зашушташе, и гдекоја крупна кап кише поче се одвајати из облака, ударајући оштро о лишће . Први звук, што допре до ушију младоме путнику, беше потмули звук грома у даљини налик на звук петФунтовног топа. Муња за муњом поче пресецати натмурено небо, осветљавајући стрмениту стазу којом су кола ишла; вековни храстови и лине повијаху се и шкрипаху као хука таласа који се о стење разбијаху. Кочијаш је — по свој прилици научен на овакве призоре — само ћутао и хладнокрвно пуцкао бичем. Кола су летела, час упадајући у какву руну, а час преска-