Нова искра

Број 18 и 14

НОВА И С Е Р А

Страна 223

Оба замакоше у шуму и иохиташе своме селу, да се иобрину за своје миде на дому.

Настадоше бољи и светлији дани за Србију. Посде 1815. године разаегаше се опет по српским пољима и го-

рама лепа песма србинова. У тој општој срећи, уживали су и два побратима Ранко и Радоје, а њима су се оиет поносиле њихове снашице Милија и Милица... II оба су већ и остарили, а Ранка пикада више не ухвати грозница. Увек се сећао и у друштву нричао за чудновати побратимов лек.

ГАТА11ТЛ. СУДБИНА. ПЈЕСМЕ АДЕ НЕГРИ СЛОБОДНО ПРЕПЈЕВАНЕ СРПСКИ

XXXII ХАЈДЕМО У ПОЉЕ Хајдемо у поље ђе ноге бања Јутрења росица, о мој пјесниче! г Бе Богу цела се природа кдања Хајдемо брати цвет! Ал' нећу да чујем, љубави вјесинче, 0 њојзи збор тп клет. Гле како весело лијећу ласте, Како се капљице на сунцу сјаје И зрачне бубице; гле како расте Свуд живот нов и млад! Да Бога имаде доказа даје Прнродан сав тај рад. 0 љуби не збори. Гле како камти Свјетлост и живот и земљицу рубе! Душа је, којано у нама нламти, Свјетлости такве зрак. Гле суице и земља како се љубе, Ох какав пољуб јак! Ти такав не можеш пољуб ми дати: Спрам такве љубави и таква жара Како је слабачка, можеш ли знати, Питам те друже мбј, Та љубав нестална која те чара, II леден иољуб твој! Махни се љубави. Ја желим поље, Желим иа травпци одмарат' ребра, Гледати силином ијесничке воље Како трепери лист, Пошто сам тркала ја као зебра, Јес, тамо желим ист.

(ИДСТАВАК) На бријег пети се, слободу горску Удисат', из озго на свијет зао Гледати, мјерити пучнну морску Желим да да ми Бог, Па на тлу заспати судтана као На крилу цара свог.

XXXIII СЛАП Пз којег извиреш, о бистри слапе, Из којег чистог врела? Цјениш се и прскаш у море јурећ' Пз горе као стрела, Те ништа не може нигда спријечит У току вал ти вјечит. Откуда извиреш, о бистра мислл, Те росиш ову земљу? У теби сунце се огледа; људи Капљице твоје јемљу То пију; ништа те спријечит' неће, Вал ти се вјечно креће.

XXXIV РАДИШ ЛИ? Дакле баш љубиш ме ? То рече па сада Ти ћутиш и чекаш. На лицу твоме Зебње се виде трази. Желиш ме грлити, на крилу мбме II њедру дјевичном теби се мази. А да ли познајеш бојеве, страве II натње умнијех дива јунака, Знадеш ли трнјет шта је? Видим те чила и здрава и јака, Ал све те дивоте на што ти, Змаје?

Радиш л.и ? Знадеш ли за несанице. За ноћна при раду дугачка села? Умор да л' душа зна ти? Под којим стегом си, која начела II која вјера ти срдашце кдати ? Ти ћутиш! Оддази! у разврат пди Продужи с цурама живјети блудиб: Што су ти разум сплеле, Јер такве ирезире око ми буднб: За мене само си ти једно теле. 0 кад би заморен дјелима био Ал понос имао на ведру чеду, IIз којег мисди дете, Носио уморну мишку дебелу, Ал муње у оку имао свете; 0 да си плебејац, ал да надмашаш Ти гдавом циједом те готоване, Дембеде разних ббја И удну гдаве ти сидне, ваљане Да букти бујнијех идеја грбја, Тад бих те љубила. Вољеда ја бих У теби сдавна корисна дједа И твоје то поштење На твоје груди би гдава ми врела Кдонула, срце би дошдо у врење. Ад такав какав си шта очекујеш Од мене, љености размажен робе У здатнбм томе руху? Сад одмах оддазн из моје сббе, Твој гдас је мојему одвратан ^ху.

У ЖУПНОМЕ ПРИМОРЈУ — ПОВЕЛА ХЕНРИК СЈЕНКЈЕВИЧ (НАСТАВАК) Сш вирски стиште зубе и не одговори. Номисди да иа допову капа гори и да му, кад би се женио каквом обичном девојком, ни на ум не би иадо да неко, говорећи заједљиво п иронично, може имати на уму њу.

У тај мах стигоше. Госпођа Елзенова свежа, мдада и депа чекаше их иа станици. Види се да је тек дошла, јер је дисада врло брзо, и дице јој је било тако румено да се могло узети да је узбуђена. С тога, кад се поздрављаше са Свирским, ируживши му обе руке, Вјадровски помисди: — Заиста! Тај нас је све иобедио. Она изгледа одиста заљубљена. И погледа је скоро милостиво. У бедој Фданелској хаљини с морнарском јаком, сјајних очију изгледала му је, и поред даких трагова од пудера, тако млада и дивна као никад. У први мах би му жао што он није тај срећни кога је дошла да поздрави — и помпсди да је метод, којим је