Нова искра

Страна 224

Н 0 В А И С К Г А

Број 13 и 14

хтсо да је задобије и који се оснивао на пецкаау и заједању, био глуп. Али се утеши кад помисли како ће се смејатн Сннтену п осталим „одлученим". После позДрава Свирскп јој захваљпваше за руже, а она слушаше очевидно збуњена, погдедајући Вјадровског и као стидећи' се што јо он сведок овом захваљивању. И Вјадровски разумеде да ће нлјбоље учпнитн ако оде својим путом. Алп се ииак заједно нопеше лифтом на брдо на коме су коцкарница и баште. Путем се гоепођа Елзенова сасвим ослободи. — На доручак! Одмах на доручак! — узвикиваше весело — Гладна сам као кит! Вјадровски прогунђа да би радо хтео бити Јоном, алн не рече гласно промисливши да би са сувише велике висине падао, ако га Свирски за ту шалу дохвати за јаку и избаци нз ЛИФТа. У парку се опрости с њима п оде. Али, кад је маЛо одмакао, осврте се п угледа госпођу Елзонону како шапуће иешто Свирскоме, наслоњена на његову руку. — Договарају се чиме да зачине доручак! номислп. Али се варао, јер она, обрнувши своју лену главу сликару, шапуташе: — оиа .11! во1| Вјадровски ? — Не зна — одговори Свирски — иашли смо се тек у возу. Кад то рече, оеети иеки немир на помисао да она о заручењу говори као (I свршеном чину и да треба казати свима за то; али у нсги мах близина госиође Елзонове, њена леиота п драж ночеше на њ утицати тако да се разведри и ослободп. Доручковашс до душе заједпо с Гомулом, Гемом и Кресовичем који за сво време ие проговорн ни речи. Али иосле каво она допустп децп да иду иод надзором младићевим до Восса Вгипе, а сама запнта Свирскога: — Волите ли вишо да се прошотате илн провозат.е ? ,Он би највишо волео отпћи у њон стан и тамо свршитп макар „пола пута до раја" — алп, помисли, кад она то но жели, то је баш доказ колико озбиљно п поштено сматра њихов однос — н у дунш нризнаде да треба за то да јој буде захвалан. — Ако нпсте уморни, више волнм прошетати. — Добро. Нисам нп најмање уморна. Али куда ћемо? Хоћете ли да гледате гађање голубова? — Врло радо, — само тамо иећемо бити сами. Синтеи и млади Клацки снгурио се вежбају иосле доручка. — Сигурио, али нам иеће сметати. Они, кад се тиче голубова, постају глувп и слепн према свему што се око њпх догађа У осталом нека ме виде с мојим великим човеком. И накренувпш главу погледа му с осмохом у очи: — Мањ ако велики човек то но жели ?... — На против, нека нас виде! — одговори Свирски ирпносећи устима њену руку. — Онда хајдемо чак доле — ја врло волим да то гледам. — Депо. И до мало нађошо се на великим степеницама, које су водиле стрелници. — Како је овде светло, како лепо, и како сам сроћна — рече госпођа Елзенова. Затим, ма да у близини не беше никога, запита шапатом: —- А ви? — Моја јо светлост крај мено! — рече притискујући Р>ј Руку на своје груди. И почеше силазити. Дан је био светлији ио обично, ваздух прозрачан и плав, моро у даљини као од гранита. — Застанимо најире овде — рече госиођа Елзенова. Крлетке се могу врло лепо видети одавде. Нод њиховим ногама простро се зелени, покривен густом травом полукруг који је залазио дубоко у море. У нолукругу намештене на лук крлетке с голубовима. Сваког се часа но нека расиадала нагло, уилашена тица прнула, затим се разлегао пуцањ — и голуб је падао на земљу,

I или у море на чијим су се валима љушкали чамци и у њима рибари који су очекпвали нлен. Но некад се дешавало да метак нромаши — онда је голуб летео к мору, а затим се, направивши круг, враћао да тражи уточишта под строхом коцкарнице. — Одавде но видимо стрелце н не знамо ко пуца рече обосељена госпођа Елзенова — с тога врачајмо : ако првн голуб падне, да останемо у Монте Карлу, ако одлети, да идемо у Италију. — Добро рече Свирски — гледајмо! Ево већ! Ваш се у тај мах крлетка распаде, али голуб као да је зачаран остаде на меету. — Поплашише га, иустивши на њега дрвену куглу, а затим груну пуцањ. Али тица не иаде од једанпут: иајире се диже високо у ваздух, затим 'нолете управо на мо]»е, снуштајући се иостенено као да је рањена, а најзад је са свим иестаде у сунчаном блеску. — Можда је пала можда није! Вудућност је неизвесна— рече, смејућн се, Свирски. Али г-ђа Елзенова нанући уста, као ражљућено дете: — То јо онај досадни Сннтеп — роче. Опкладила бих се да је он! Сиђпмо. Н силажаху све нпже стрелници, посред кактуса, красуљака и другог цвећа. Госпођа се Елзонова задржавашо ири сваком пуцњу, те је у својој белој хаљпни, на огромним стоионнцама и на ноду од траве нзгледала као статуа. — Никаква тканнна не нравн тако лено боре, као Фланел — онази Свирскн. — Ех, ти уметници! — одговори млада жена. И у гласу јој беше мало проније, јер се јм ћала мало увређена што Сви])ски у том тренутку није мислио на њу, него каке боре праве разне врсте тканнна. — Хајд'мо! После неколико минута боху иод кровом стролпице. Од познатпх боше само Сиптон који је нуцао у опкладу с неким угарским граФом, обојица обученн у сиво енглеско одело, с таким истим каиама које су нмале иапред качкете, у шуиљикавим доколеницама, — обојица веома достојанствони, обојнца с Лудачким лицем. Али као што јо нредвидела госпођа Елзенова, Синтен беше тако занет гађањем, да их не снази одмах и тек мало доцннје приблшки им се да се поздрави. — Како ндо? — запита гоепођа. — Тучем! Сигуран сам да ћу однети победу. Тада се обрте Свирскоме: — Зар ви не гађате? — На против, али не данас. - А ја сам, — рече Сннтен, гледајућн значајно госпођу Елзенову — данас Јгеигеих аи јеи! У тај га мах зовнуше да гађа. — Хтео је рећи да јо несрећан у љубавн — рече Свпрскп. — ТтЂеспе! Зар је могло бити друкче Али и поред те грдње, по лицу леие госпође видело се да се не љути што јој је пред Свирским дато сведочаиство колико је замамна и колнко је сви желе. Сем тога нпје то био једиии доказ тога дана. — Хтео сам вас нешто упитати — рече по кратком ћутању Свирскн — али за вроме доручка, иред доцом и Кресовичем нисам могао. Кресович ми рече у иуту да одлази и да је иоследњи даи дечји учитељ. Је ли то истина и зашто? — Истина је — одговори опа. — Ирво нисам сигурна за његово здравље. Пре неколико дана нагнала сам га да оде лекару. До душе лекар је рекао да му јектика не прети — иначе га не бнх држала ни часа — али, како је да је, изгледа како који даи све горе— дивљачан је, раздражљив, често несносан— И то је нрви разлог. А друго ви знате, његова начела За Гомула и Гема то не пријања - знам. Деца су васпитана тако, да така начела не могу на њих утицати; али не желим да још у детињским годинама сазнаду да таке ствари постоје, да се сусроћу с таком занесепошћу и таком мржњом ирема сталежу коме нрипадају Ви сте лгелели да говоре с ким год матерњим језиком, и за мене јо то било довољно—