Нова искра

Вгој 18 и 14-

Н 0 В А

И С К г А

Стгана 233

И опета куцну. — „Хеј, јави се, кбно!" Опет никог нема. — „Воже!" рече боно: „Како чврсто снава! Докле ћу је зватиР" У тај мах се врата, као да их нрати Сажаљење неко, с пуно чудне моћи Отворише сама у студеној ноћи. VI. Уђе. Светиљка јој баца зрако бледе Кроз мрачан и хдадан стан муке и беде. С таванице киша на под влажни пада. У дну избе лежи сдика страшног јада: Укочено тело жоне мученика, Непокрита, боса, ужаснога лика. Овај леш је био некад снажна мати, А сад љуска худа онога што пати, Ненрекидне борбе преостаци худи! Са сламнога одра у мртвачкој студи Њена рука виси, но њој коса густа. Мученичка још јој не склопљена уста Од ужаса оног кад јој душа нође, Од страшнога крика што кроз вечност прође. / ' А крај одра тога матере — мртваца Девојчица с дечком, сестрица и браца, У кодевци једној смеше се у санку. Мајка, осетивши час суђеном данку, На н>пх сукњу ставн и издрту расу Да не бн у мраку, у страшноме часу, Осећали зиме, кад морлју гЛадн, Да им топло буде док се она хлади! VII. Колевка им своја раширила недра, Те спавају мирно. Лица су им ведра Као да их неће пробудити ништа, Чак ни трубна јека Страшног Судилишта. Та зар невинашци да се суда боје?^На пољу ко потоп, киша чини своје. Кроз препукли таван ветар вије смело, Гони кишне кани на мртвачко чело, С ког на образ тону и сузом сб створе... А валови јече ко звона да с' оре. Мртвац ко да слунга како сен му ходи. Јер тело из ког се дух внне слободи Изгледа да душу и анђела зове II да речи слуша које јој ио гове Што их бледа уста с мутним око.м воде: .Где се иоглед сакри?" — „А твој дахкудоде?.' Ах, љубите, жив'те, бер'те љубичица, Ппјте својс чаше, разведрите лица, Јер ко што у море сваки поток тече, Тако је и у свему, како судба рече: Љуљци н весељу, најсрећнијој мајци, Пољупцу крај ког јс живот слнчан бајци, Дивном љубовању, смеху, песми славној Свршетак у раци леденој н тавној!

VIII. А шта би с Јованком кад јој друге није? Шта ли оно журно под огртач крије? За што узверено из тог дома ступа? Што јој ноге дрхте, што јој срце лупа? Што бежи сокаком ко од слутње црне? Да ли се од страха не сме да осврне? Што је сва немирна крај кревета стала? Шта крије у њему? — Шта ли јетокрала? IX. С обалина стења већ се тама диже Те поче да бели... Кад у кућу стиже Уморна и бледа крај одра је села. Да л' је савест гризе те се тако сплела? Ио каткад на одар нагнс се п збори Док се у даљини морска јека орн. „Сиромах мој човек! Боже, што ћу сада? 1 И тако је брижан и иун тешког јада! !3а неторо деце ваља наћи хлеба. Иа зар је то мало, зар му јоште треба Наметнут'и ову?.. То је он! — Не, није. Не урадих добро! Ако — нек ме бије! Иде! Не... Тим боље. — Ето, неко ступа: Зашкрипаше врата... Ал.' ми срце лупа; Повратак ми његов тако тешко пада!" Замисли се тужна и задрхта с јада. Тонући све дубље у поноре страха, Обузета бригом да јој неста даха Није више чула шта на пољу бива. Галепска- је крика не узнемирива, Не чује ни ветар ни бурлање хучно. Од једном се врата отворише бучно. 'Зраци ране зоре већ се рујни роје; Преко прага рибар вуче мреже своје II с осмехом благим својој женн хрли.

Узвикну Јованка на га снажно грли, Па му срећиа љуби и лице н скуте

3

Избављен је опет од судбине љуте! А рибар се јави: „Гле... вратих се здраво!" Светлост са огњишта падала је нраво На ведро му лице, на благо му чело, Те Јованка брижна иогледа га смело: — Какво беше време? — .Лоше? — А лов? Ал' сад кад те грлим — мене бриге беже. Враћам се без лова, искидах све мреже... Као да је ђаво уветру се скрио Ноћ је била страшна. Један час је био Када мних да барка у бездање нође! А шта с тобом беше? Како ноћ ти прође?" Задрхта Јованка и збуни се лако: — Ја? сумњиво иоче: Ништа... ето... тако! Гледала сам море како вале мота, На дрхтах од страха. А зима — страхота! — На настави за тим ко да преступ врши: Заборавих рећи — и суседа сврши! Смрт јој, чини ми се, јоште синоћ дође Када ти од кућо у рибање нође.

в Гори!