Нова искра

Странл 232

Н 0 В А И С К Р 1

број 13 ii 14

На огњишту плам се лагано стишава. Једна жена само туна у тој беди Господу се моли, премишља и бдеди. Та је жена мати. — С пуно силнп. моћи Ветру, магли, небу, стенама и ноћп Рик очајии шаљу побеснели вали... II Човек је на мору. Још ко депко мали Поие бој са судбом што га патљом слеће. Ил' бура ил' пљусак — он мора да креће: Деца су му гладна! Кад год вече стигне, Кад плима паступи, он се у лов дигне; Барку с четир пдатна отисне у вале. А жена код куће пази своје мале, Ерпи рубље, мреже, удице опрема И па слабу огњу рибљу чорбу спрема. А кад деца заспе, молитви се преда... Он, валима лупан, пропаст мрачну гледа; Над бездном се вије и лута сред мрака. Горак хлеб! Све црно, све хладно, без зрака. У простору само где се вали стичу, ј У нољцима уским нгто се вазда мичу, < Најбоље се лови. Али то и моћи У декембру ледном, у магли, у ноћи Треба ћуд познават' и ветру и води, А још више треба да се барком броди. Обалом се иена са таласа хвата И чудно се ниже у прљава јата. А смршти л' се море, — у једноме маху И барка и нрибор кркљају у страху! Тад мишљу на жеду храбри се и снажи, А Јованка плачна зове га и тражи... Тако им се мисли сплетају у ноћп. III Она се још моли у мрачној самоћи. Крик галеба гладних слутње изазива, А хук морски страх јој у срце улива, Те у машти гледа, како море коси И како мрнаре на валима носи... А часовник куца као крв из жила И у вечну тајну ненојамних сила Од годишњих доба кан но капљу слива, И куцањем својим душама открива (Да виде и силни, да види и робље) С једне стране љуљку, а са друге гробље. И мисли и сања! Кад се само сети: " Деца су јој боса и зими и лети. Хлеб ишенични преста, скоро ће и ражни... Ветар вије, хукће ко мехови снажни. На обалгГ хука као бес да ступа, Као да се мржњом о наковањ лупа, Као да се звезде у ураган лију Те исто ко искре гоне се и вију! То је час кад ионоћ, пустолов обесни, Појури кроз пљусак п кроз ветар бесни, Те јадног мрнара дохвата и лупа 0 страхотно стење на које наступа. Очајнички ванај у валове тоне, У валове који брод у пропаст гоие.

И мученик мрнар сиас у жељи гледа: Беочуг у луци да му барку преда. У срцу јој мрачно, нема зоре јарке. Сад дрхти и плаче! IV Сироте рибарке! 'Страишо је и рећи: моје цело благо: Отац, драган, браћа, моје чедо драго Крв ми, срце, месо... са морем се бори! Та вали су, Боже, од зверова гори: Од најмањег дечка до човека хитра, Иухор је и сламка кад се море титра... * Хукће ветар страшни, нропаст људма гласи И над њима стреса своје дуге власи. Страшно ли је знати: опасност је дошла, Можда им је судба већ била па прошла! Јер за борбу с морем сред хуке и треска, С пропашћу где звезда нема свог одблеска Само даску с платиом бедни мрнар има. Страховита бриго!... Тешко, тешко њима! — На обали журба! Вал за валом стиже, А кукање женско до неба се диже. ,Вратите их, куку!"... Море бесом вцје Да несрећној слутњи умирења није. Ах, јадна Јованка! Њезин муж ,је сада : Сам, без номоћника, у тој ноћи јада. Синци су још мали. „Да су само већи!"... Иути, јадна мајко, немој тако рећи, То заблуда збори; јер кад дани дођу Да с оцем и деца у валове пођу, Закукаћеш љуто крај обесног вала: „Ах, да су бар деца још ситна н мала!" IV Докопа светиљку и свој шад па пође Да види да д' иду, да ли бура прође, Да л' катарка светли, да ди зора сија, Да л' јутарњи ветрић са мора ћардија. Али нигде ничег! Нема црте беле У којој се тама и валови деле; Само киша пљушти и досадно дупа. Дан као да стреии те још не наступа, А зора, ко дете, у плачу се рађа. Нигде светлог окна. Једва пут погађа. Ад' гле! сад из таме погдеду се јави Једва одржани, ко самртник прави, Убоги кућерак. Ни дуче, ни плама! Разглављена врата ветар хуком слама. Са зидова трошних кров као да бега, А ветар откида и трза из њега Кровињару суху, — да је покор већи. ,Гле! и не сећам се" — Јованка ће рећи „Удовице бедне. Шта ли тужна ради? Муж ми рече: пати од бољке и глади". Закуца на врата, ал' никога није. Јованки већ хладно, студен ветар вије. — „Бона је! А деца, два црвића бедна?! | Без оца су ваљда и гдадна и жедна".... '