Нова искра

С тгана 236

Н 0 В А И СКР А

Б гој 13 н 14

СРПСКИ КОШАДИ У К. С. НАРОДНОМ П030РИШТУ

(овршетак) (рНзЈРуга корист коју ћо националин ронертоар донети (ми и овде, као и раније, налазимо на велика нозоришна ннтања ади нам ни овде није допуштено дуже се задржаватн на њима; тако ће, у остадом, битн и сне до краја чланка), осетиће се иа игри гдумаца. Хоћемо да кажемо да ће тај исти ропертоар чији смо користан утицај већ н сад доиекде нознади, утицати корисно и на гдумачку игру. Пре свега, што год се внше уводи овај репертоар, то ћемо ми све чешће имати придике да виднмо гдумце како добро нграју. Ствар је нозната и важи готово као утврђено правидо да иаши гдумци, у гдавном, играју боље српске комаде него стране. У томе, истина, има доста изузетака, и разноврсних, ади кад се, по гдумачкој игри, упореди цеда обдаст страних комада са обдашћу нашег репертоара, свакако издази, и лриродно је у остадом, да је глумачка игра у нашем репертоару боља. У страним комадима (кдасична трагедија, модерна комедија), можете врдо често опазити како је комад, иди како су бар многе ситуације и речи у овоме, изнад разумевања многих гдумаца и онда, наравно, игра њихова само квари комад и овај онда постаје иомогућан за гдедање. У срнским комадима, међутим, такви су сдучајеви много ређи. Ти су комади јаснији гдумцима, и бдижи, и иогоднији, и овима је често дако да разумеју речи н ситуације и онда им није тешко ни да играју како треба. У тим комадима гдумци се и иначе дакше крећу и ириродније играју. У њима су они но свему бољи, и по игри, и по дикцији, и по маски и костиму најпосде. У њима, шта више, иоједини гдумци покажу и ионеку добру особину више: они каткад имају и инвенције, и Фантазије, п оригинадности, и сиособности да даду докадну карактеристику, што им је све, иначе, готово немогућно имати. И они онда могу да даду комаду више пуноће и вшпо рељеФа и да га учиие врдо пријатним за гдедање. Некодико комада (Зла жена, Кир Јања, Избирачица итд.) таћо одиграпих, имади смо прилике зимус видети и те су иредставе биде права насдада и уживање, што је, у остадом, врло редак сдучај код нас. И тн су комади, као што вндите, узети из српског репертоара. И требадо је увести срискн ренертоар па да Добијемо придике да гледамо добру и чак изврсну глумачку игру. И да није тај репертоар уведен, ми бисмо били лишени тога задовољства. Па зар то није корист коју нам ноносродно овај репортоар доноси кад нам такво задовољство нрибавља? Зар то није корист за Позоршпте кад пубдика може да ужива у гдумачкој игри? Зар то нпје, најпосле, и за саме глумце боље кад им се да нрилика да буду добри и изврсни као што су неки биди? Г-ђа Тодосићка н. пр. играда је ванредно лено, играла магистрадло у Злој жени, да не номињем остале улоге њене из овог реиертоара који је као створен за њу. Г. И. Станојевић који је нашао неодољиве комичне еФекте у улози Штанцике у Избирачици, и дао тачну, интелигентну и ниансовану нгру у улози Срете чизмара (Зла женаЈ, извео је у већинн момената у Кир Јањи једну игру која зачуђава истином, лшвошћу, инвенцијом и оригииалношћу. Таква је иста била игра Г. Тодоровића у целој улози Ружичића у Покондиреној тикви. И ето ти су глумци нашдн својо можда најбоље удоге у овом репертоару. И не само они, него и још неки, млађи у осталом, Г. Руцовнћ н. нр. н то сјајно (Тошица у Избирачици) и др. Њнма свима троба дати што чешће те иди сличне улоге: грешно је бидо и досада остављати нх без ових. И остаде глумце треба навикавати на тај репертоар. Добро је учињено што су и Г. Г. Гавриловић н Динуловић из репертоара Гетеова уведени у Стеријин репертоар. Треба н даље у истом духу радити ла ко зна? Мозке једног дана и Г. Динудовић наћи н. пр. свој идеал у Ђокп Глађеиовићу или Г. Љ. Станојевић свој репертоар у драмама свога деда, Г. Бана. Сваки ће глумац добити националним реиертоаром. Треба им само

тај репертоар омилети а не донупгтати више да га и они потцењују. Треба учинити да глумци, који често свој лични репертоар, г ј. репертоар својих најбољих или најомиљенијих улога, одабирају у комадима без вредности или комадима који нису за њих, чине тако одабнрање у иационалном репертоару. Треба их више упућивати на српске комаде, јер је то за њих много боље. И, у исто доба, ако нам је донуштено да се узгред вратимо на нитање о условима иотребним да се национални реиертоар одржи, то је боље и за сам овај ропертоар. Не може се тај репертоар дићи ни одржати ако га гдумци не нодигну н подрже. Тек кад он нрсђе у својину глумаца, онда можо бити одржање осигурано. Јер за то одржање ннје довољан услов онај који смо ранијо номенуди, наиме да га управа стално подиже и намећо нублици: треба још и то да га и глумци подижу и да га с/гадно као свој лични, омиљени репертоар држе. Тај јс усдов тако важан као н онај први. И Сарсе, да још једаннут наведемо онога истог испитивача ових и уонште позоришних питања којога смо ми и нре наведи, налази да је и овај услов један од главиих, паиме да треба и гдумци „ да одржавају традицију, да одрже иублику непростаио у саобраћају са старим дедима и чувају ова деда од застаредости". Сарсе и то ноставља као начело п налази да Француска Комедија и овом иачелу много дугује за одржање свога старог репертоара. И доисга му, да се код овог начола зауставимо, Француска Комедија много дугује. У њој је стари класични репертоар основ и темељ целог глумачког рада, он је скуп најблагодарнијих и највамсннјих улога, оп је нрва н ненрекидна студија глумачка, на њему се врше пробе талената, из њега се нолажу гдумачки испити, о њему се у школи глумачкој нредаје итд. У њој јо тај репертоар иотпуно прешао у својину гдумаца и зато со тако н одржао. А у нашем Позоришту ? У нашем Позоришту, видели смо, наш ренертоар је са свим испао из обичаја и глумци га се соћају тек кад се сете улога које су иекада у путујућим друштвима играли. Старији глумци окренули су се страном репертоару а млађи се за старијима новоде. И, да не наводим многе нримере у нотврду тога, зар нисте видели ту тежњу у избору комада који старији глумци чине приликом својих јубилеја? Зар нисте видели да со ти гдумци тада страном реиертоару обраћају н у њему налазе удоге за нридико које су за њихов глумачки рад најважније? Кад је Г. Динуловић 1896 славио двадесетпетогодишњицу, изабрао је за ту прославу РакиикуКу; Г. Миљковић, у истој нрилици, изабрао је 1897 Краља Лира, п најпосле, да поменемо све јубидеје за ове иосдедње три сезоне, г-ђа Радуловићка, која јо нокад за својс нрве улоге узимала сриске комаде и „у једној од тих улога (Шаран) онако дивно показала свој позвани уметнички дар" како је зимус једаи њен стари кодега рекао, имала је ирилике да, у току времена и нод упдивом новије струје, иромени своје мишљење о српским комадима и окрене своје симиатије на другу страну, и изабрала је за нрославусвоје трпдесетнетогодишњице један Француски комад (Дуила иуница). А млађи и много млађи гдумци? На коју се страиу њихове симнатије окрећу, којем се репертоару они обраћају у нридикама кад имају да нарочито нокажу својо способиости? Прегледајте све улоге које су у иоследње време игране за ангажман, на ћете видети. Хоћете ли да иочнемо од године 1895? Ево. Г-ђа Павлица је за ту ирилику изабрала Чашу воде и Ловудовску сиротицу; г-ђица М. Тодорићева изабрала је Дебору; Г. Руцовић, Дон Цезара и Еогат Мајдан; Г. Мих. Петровић, Крвну освету и Паше жене; г-ђнца Миљковићева, Паше жене и Грађанеку смрт; г-ђица Брунети, Жајчин благослов; г. и г-ђа Илић, Звонара Богородичине цркве и Драгог ујака, и то је све и све сам стран комад. Нико од српских глумаца не узима сриски комад, ни за јубилеј, ни за ангажман, ни за другу коју важнију прилику. За ово неколико година, једино јс пре неколико дана Г. Б. Димитријевић, у сличној нрилици, учинио изузетак у томе и као Француски ђак изабрао је сриски комад (Сксндербсг). Али он и не припада нашем глумачком теду, којо се брижљиво чува да се не компромитује симпатијама за сриски реиертоар. Нрошда су, види се,