Нова искра

Б гој 13 и 14

Н 0 В Л И С К Г А

С тглна 241

која би, м.1 за месец давд, оставида трага у души читаочевој, а већ о драми, о литерарној критиди и да не говоримо! А где су ти наши млађи људи шго су бидн на страни и читади и видеди више од нас?! Не чују се баш ко да их и нема. Ми би требади до сада од њих да имамо стотииама дитерарних есеја, студија и чданака, а у ствари немамо ни један. Ади нека; што ти труди нараштаји иису дали, даћемо ми«... »Претерујеш, нретерујевг, иријатељу«, одговара му друг. »Ето, да ли си на пример читао«...« И даље нисте чуди. И они су нровии мимо вас. За мадо се задржите на мисдима снажног и симпатичног ведикошкодда. И ако можда нисте његова мншљења, ипак онај тон и начин на који је ту своју мисао изрекао задобијају вас. У томе мдадићу видите још једну потврду онога правида: да је бујиу и енергичну младост тсшко задовољити, да њеио срце и њена памет вазда вшпему теже, видите како је сидна она реч кад сдази са мдададачких, буји их усана. Али и ту вас стигие разочарење: ви се сетите некадањих исто тако сидних младића, који су тако много обећавали и ногдедате какви су данас, иошени бујицом свакидањег животл: од пламена и ватре оне остаО је пепео и згариште. И с бодом у души занитате се: иа шта се то учини с оном трајном енергијом и морадном н физичном, која у иочетку овога века створи сдободу у овој земљи ? ! У томе међу шетачима ногдед вам се задржи на једној, већ онште познатој поквареној госпођи из боље београдске куће. Удата је, има мужа, красна човека, има децу, ади чак и све то није могдо да обузда њену несрећну природу и угуши у њој ниске страсти. Место да јој д'-це краси збиља часне жене и срећне матере, око очију јој игра онај познати осмејак бескарактера, кроз који читате заборав људскога достојанства. Видите како се неко од људи обрне за њом, али како их већином нознајоте, и зиате кодико вреде, н.ихово вас поиаипње ни мало не чуди. После иекодико непријатних рефдексија о тој госиођи и њо.ј сдичним, иоглед вам се поново разведрн: пред вама је група девојака. Па њима су продетње хаљине разне боје, које се стапају у хармониску цедииу. Очп су им светле, погдеди су им бистри и са румених им и осмешљивих усана слази блага и милозвучна реч. Ход им је и кретање ириродно и неусиљепо и због тога тако елегантно. И исто као оно кита цвећа, што вас мирисом својим крене часомунеку врсту вријатног заноса, исто вас тако и та група девојака појавом својом нл непојмљив начии занесе и одушеви. »0 лепе девојке« шаиућето гледајући их: »о ви красне Београђанке наше, које не знате за аФектацију и извештаченост; којимајош речи и мисди са срца иду, а осмех се креће као румеи на педром иебу што се са зором креће, ма шта вам у животу било додељено, не заборављајте никада на свој велики, на свој свети иозии. Вудите оно В1то вамје и самом природом додељено. Пудите онај источник иатриотизма, побожности, светнње дома, чистоте, скромности и нежности, на којем ће напајати одушевљене груди своје мдадићи, ваши земљаци. А самим тим даћете, у историји ретко намученој отаџбини оно, оно, вгго се никаквим земаљским бдагом не може купити. Тиме ћете учинити, да са ведрпх и чистих чела наше омладине засија онај узвишени мушкн нонос пред којим никаква нискосг, ноддосг и бескарактерност, не сме ни лица свога да покаже И .тако у тим мисдима идете даље, н опет из гомиле по неко лпце задржи вам пажњу. Око вас бруји гомила. Над Београдом све се више спушта бдага мајска поћ, и ћардија свеж даки новетарац. п.

КЊИЖЕВНОСТ Критика Источно питање у X VIII веку. Деоба Пољске и Кајнарџиски уговор. Наиисао Ллберт Сорсл (арештамиано из „Одјека"). Београд. Парна Радикална Штамиарија. 1899. У овој се студији Француски историк Алберт Соред бави руско-турским ратом од 1768—1774, ко.ји би окончан знаменитнм Кучук-Клјпарџиским мнром. Докде год цратимо историју тога рата од нре више него сто година, изгдеда нам као да нисмо изашди из садашњости. Ми видимо где Русија већ тада тежи начинити Дрно Море својим језером, а Балканско Полуострво очистити од Осмаидија; видимо где Аустрија већ тада удара основу оној иодитици која ћо је, наших дана, одвести у Босну и Херцеговину; впдимо, најзад, где Пруска већ тада иосродује између Русије и Аустрије једним иачином који нас опомиње на њену удогу за време Берлииског Конгреса. Односи нзмеђу главних чинилаца у Источном Иитању нису ии данас много друкчији него што беху у доба Катарине, Фридриха и Марије Терезије. Сво што се касније дешавадо само је понављање с другим глумцима, н на нешто широј позорннци, оно иодитичко игре што се збила између 1768 и 1774, н ето зашт.о, у ово.ј иоторијској скици Сореловој, на крају крајева опет налазимо сдику нашег властитог времена. Иоред остадих разлога, XVIII век занимљив је и зато, што тада у систсм европских држава етупају две нове силе које ће постепено променити карту нашег континента. Те су две силе:Пруска и Русија, — прва, једно марграФСтво које трудом и истрајношћу својих владалаиа постаје прво држава, на онда велика сида; друга,

једна држава тако рећн бдокирана, с издазима на море затвореним, и од европског света тако одсечена да се рачуна као почетак Азије, и која, уз иркос томе, сденом снагом пробија себи нут како на Бадтик тако и па Црно Море, у исто време кад се, присвајањем једног дела старе нољске државе, увдачи у срцо Европе. Како су силе раиијег датума, мање више заинтересоване за одржање тадашњег територијадног стања, дочокале ова два незвана госта која су собом само преврат у међуиародним односима могла донети ? Као што со толико пута у историји дешава, оне су, на своју несрећу, било старим кавгама тако подељеие да им је и нротив заједничких такмаца бидо тешко сдожити со. Што је још горе, неке од њих нису се устручавале да се с овима ради тренутие добити у нотаји погађају. Фрапцуска и Енгдеска, на којима јо дожада одбрана западне цивпдизације, биле су самом природом ствари упућене на удружен отпор бар насирам Русије, која је тада још сматрана као држава варварског типа. Али ето где су те две силе од друге половмне XVIII века отуђене једна од друге Седмогодишњим Ратом. Приморана да сву војну снагу штеди за нову борбу с Енглеском, Француска се ограничава да дипломатским интригама квари Русији косао у Иољској и на Истоку, докле опет Енглеска, из мржње на Француску, отказује сваку иотпору Порти, која се у својој подитици према Русији даје водитн министрима Луја XV. Касније доћи ће Реводуција, а иарочито Нанодеон, и с овим борба на живот и на смрт између Еиглеза и Фраицуза. Управо свега један нут, за време Кримског Рата, та су се два народа видела у савезу противу Русије; ади то .је било само за тренутак, бдагодарећи једино двојици државника с тако широким погдедима каки беху Наполеон III и дорд Падмерстоп. Иначе правидо је да Француска без Енглеске даје отиор Пруској, и да га Енглеска исто тако без Француске даје Русији. Данас је ту Мисирско Питање, које ништа мање по спречава енгдеско-француско збдиж.ење, него што оио друго питање о Адсас-Лореиу спречава зближење Француско -немачко. Та нам супротност у интересима западпих сила и разјашњује нагде успехе Цруске и Русије, за које со може рећи да су тек прошдог иека стаде на сиагу. После Францускс и Енгдеске, Аустрија је нрва тробала да буде узнемирена нојавом Русије због своје источпе политике, као п појавом Пруске због својих немачких амбиција. Али Аустријаје навек водида једну подитику у чнјој је себичности имало нечег сићушног. Велике циљеве опа редовно губи из вида, забављајући се око непосредног ћара. Никада се није то тако обедоданидо као придиком руско-турског рата од 1768. Тај рат бида је почеда сама Турска, наговорена Фраицуском, која јо рачунала да тиме просече руско мешање у иољске послове. Међу тим, Аустрија се од 1756 надазида у савезу с Француском, и ништа није било природиије иего да заједно с њоме помогне Турској скрхати руску моћ, од које се у Бечу у ведико бидо почело зеисти. У место тога, Аустрија покушава да се иза леђи свог савезника, Францу.ске, погоди с том Русијом противу које је ваљадо да се бори. Онл се ие противи да ова начне Отоманску Царевину. Једиио што захтева, то је да со њој да накнада сразмерна оном што би Русија од те царевине откинуда. Ову накнаду она би се дада склонити да прими и у судтановим земљама. Она допушта да јој чине, па и сама чиии иредлоге о деобн европске Турске. Наравно, да би снасла част, усдовљава да подеда буде нравична, т. ј. да већи комад пе доиадне Русима. На тај начин, Аустрија почиње бивати што је још и данас, - - једна врста наметнутог ортака у свима руским иредузећима иа Бадкану. Веће заблуде нема него њу држати за једног консервативиог чиниоца у источној политнцп. У рушењу Султанове државе опа судедује заједно с Русијом, уносећи од своје стране у тај посао само више хипокризије. Ако се кад и оназн уз Иорту у каком њеном спору с Русијом, то је нроста маневра, срачуњепа на то да изиуди од ове иосдедње веће уступке. Тако иа иа пр. з.а време овог руско-турског рата о коме говоримо, Аустрија отвара у Цариграду цреговоре о војном савезу, нушта Турску да иочне с извршењем дужпости којо би њој такав један савез намсгао, иде тако далеко да нрима од ове иовећјг суму на рачун њихова још незакљученог савезништва, на оида, чим је тим демонстративним прибдижењем Турској принудила Руеију да јој жртвује један део Иољскс, она из небуха мења подитику, н оставља Порту без заштите испред Катаринипс вој ске. Интересаитно је да је овога нута Аустрија тражида за себе накнаду у Пољској, а ие у Турској. Интересантно је већ и за то што сејоштада Аустрија иосида мишљу да заузме Посну и Херцеговину, можда и Београд. Али тај илан није био извршен тада него посде читавог века, бдагодарност за то дугујемо Фридриху Великом. Фридрих је у својим дипломатским комбииацијама полазио од тог гдедишта да би ио његову државу био опасан како руско-аустријски рат, тако и руско-аустријски савез. У случају рата, Нруска не би могда остати неутрадна, морада би се придружити којој бпдо ратујућој страни, у Фридрихово време Русији, дапас јамачно Аустрији. На што, међутим, њој да просипа драгоцеиу крв својих гренадира за рачун Бечког Двора, иди за рачун Руског Слмодршца? На што, нарочито, да то чини, кад по њу пе може бити добро, на ма која стрлна да нлдјача. Једна Русија која би сатрла Аустрију била би јо.ј исто тлко опасиа као и једна Аустрија која би њеном помоћу цобедила Русију. Ади по Ируску пе б.п било добро ни онда кад би те две силе расправиле свс спорове између сеЗс и всзало се савезом. Од две ствари једна, или би тлј савез био наперен на Пруску, иди ако не би био на њу наперен, него на другог ког противника, онда би опет Пруска бида дишепа свлког учешћа у деоби његових земаља на коју би се Русија и Ауетрија између себе сагдасиде. Што су пруски интереси захтевади, то је споразум руско-аустријски с номоћу и ирско Нруско, споразум врдо трошан, који би био замењен отво-