Нова искра

Стрлна 240

Н 0 В А И С К Р Л

Врој 13 и 14

чо1'а Хејдуку и додикује име чешког народног песника. Почеци њогова рада не беху оцењени како би требадо; ирошло је било доста времена докде му признаше име јодиога од лрвих чешких пееника. Хејдук је рођон у Рихембургу годиае 1835. 19. јуиа. Отац му је био поседник имања и механџија. Адодф је реадку учио у Драгу гдо му нрофосори беху: позпати књижевник Јос -иф Јшрбеп (којега је збирка народних бадада и кажа »Китице« пос.тада чувена) и Ј. Крејчи доцније проФесора минерадогије иа чешкој техничкој шкоди. Техничку шкоду сдугпао је Хејдук у Прагу оддазећи марљиво и на унивђрсатотска предавања из фидософијо и историје уметности. Већ тада почео је иисати и штампати своје песме у тада новоме часопису »Образи жиоота « што га уређиваше вредни Јап Неруда. Год. 1859. штамнао је Хејдук збирку својих песама од којих се нарочито брзо рашчуше његове »Цшжске Мелодије«. — Посде краткога времеиа као асистенат цртања у роадци, добије за ироФесора реадке у Писеку (западна Чешка) где, скоро боз изузетка, проведе свој век до данашњих даиа певајући и путујући у сдободном времену ио краспим предедима Шумаве који га увек одушевљаваху за иесму. Године 1854. као ђак а 1879. као сдободан грађанин посетиоје Словенску и Татро; год. 1862. и 1863. северну Птадију, а 1884. године Крим. Сва ова путовања беху од утицаја на његов књижевпи рад. — Као усиомеџу иа Одовепску написао је иесме »Цимбале и гусле» , на Италију » Јужни звуци«, а на Крим » Па таласима«. Осим миогих песама у разннм чаеописима у засебиим свесцима штампао је ове својо ироизводо : » Песме « (год. 1859., 1864. и 1865.); »Шумско цвеЛе« (1873. и 1895.); »Цимбале и гусле« (1876.); » Песма о боју код Креснбруна« (1877.); »Мухамед II« (1878.); »Олдрих и Ложена « (1879. и 1883.); »Дедова телеЏ* (1879.); » Дрвосеча « (1880.); »Исиод Виткова Камеиа« (1881.); » Вјела« (1882.); »Гајдаш« (1881.); »За веру и слободу« (1881. и 1883.); »У затишју« (1883.); »На таласџма « (1889.); » Увехнуло лишАе« (1893.); » Ђитезови « (1894.) и још неколива засебна свеска. У часописима штампаии су му ови повећи радови: » Краљевски снови«, »Гајдашке иесме«, »Птичји мотиви«. У руконису има још пет вњига лирских и три епско-лирских песама. Пз свега овога види со како јо овај иеснив братскога нам народа производан. Штета је, ако се добро сећамо, што на српски језик иијо никако превођен. Није потребно помињати да би нам преводи њогових песама добро дошли. Критичари нарочито веома хваде његову посдедњу збирку песама » Ћитезови« у којој јо описано неколико момената из живота чешких великаша. — Хејдук је познат и вао проводилац. Нарочито је хваљен њогов превод Баумбахова спева »Златорог« (садржај из живота сдовеначвог). Ј Зд. Р. По трновито] стази (еливао А. Стахј ови ч). Пут ираведииков — пут јо мучеников. Но може сваки да прође кроз живот правом стазо*, не може за то само гато по њој не цвета цвеће и пгто на њој нема одмора. Право је задовољство тек на њезину свршетку — ади њега огромна већина не можо ни да саглода. Пољски сликар Стахјевич износи ово у својој слици, а Србин гдедадац и нохотице соћа се пред њом Јакшићевих с.тихова: »Две црода мном стазе стоје Једна с цвоћсм, друга с трњем; Гвоздене су ноге мојо, Идем трњу да со врнем. Ја устунам цвећа стазе Којима јо пога мека; Пев по цвећу жеие газе, А трњо јо за човева!« Спљет. Овај дадматински град (у којему живи нреко 18,000 становника) издваја од осталих градова у Далмацији својом, тако да речемо, двостраиошћу^ Пород свога античког примамљује он путниве и својим модериим делом. Ипак, нарочити значај добија Спљет од Диоклецијанове Палате (види на слици низ високих кућа на обали) ово најзнатније архитектонсве творевине у Далмацији. Величина ове грађевине (38,000 □ м.) толива јо да је у њена 4 осиовна зида смештон цео стари град! Сељанке из Крушева у Маћедонији. Читаоци су, можда, већ запазили да »Нова Искра« прома могућиости обраћа нарочиту пажњу на још неослобођено срнс.ке крајеве. Сметњо, које сејош вазда чине Србима путиицима из Краљевине, узрок су пгго нема многобројнијег одлажења у тавве српске крајево. У таквој невољи слика је од помоћи. Из Крушова у Маћедонији доносимо у овом броју сдику воја представља две српсве сељаико у њиховој лепој ношњи. Нека би својом иитомином и скромношћу јога јаче нридобиле за со симпати о своје елободне браће! Бембаша у Сарајеву (по ФотограФИји). У јужноме делу Сарајева, гдс јо рока Миљацка још норегудисапа, Всмбаша је, воја јо и у народној песми опевана. Она је још увек угодан циљ за шетње. Нарочито је у вољи нашим Мухамедовцима, који са оног малог те®ерича уз дубоке наргилсве димове слушају Миљацкин жубор и преносе се мислима (како то само мухамедовци знају) у старо дошпе доба, иди сањају о будућиости коју замишљају са свим друвчије од садашњости... Главна улица у Шапцу (но Фотогр. снимку г. Љ. В уловића) — У данашњој слици изиосимо »шментани снимак гдавио удице најживљега града у заиадној половини Краљевине Србије. Његова се живост опажа и на самој слици коју доносимо нарочито с тога што је аматерски рад. Манастир Света Недеља (по фо тографији). У ВитољсВој околини, која изобилујо хришћансвим задужбииама, находи се и манастир Ов. Недеља. Манастир је овај, све до лостанка бугарске егзархије, био у патријаршијским рукама. Тев тада срлсво становништво, жељно словенске сдужбе, оцепи се од патријаргаије и лристаде уз егзархију чије смерово још не знађаше. А шта је од тога доба урадила бугарсва егзархија са својим стадом у Маћодонији, познато је већ и туђинима а да и но говоримо о сво.јој браћи воја лристадоше уз њу. Данас се то стање већ мења. Спорови српскога насеља са бугарском егзархијом у највећем су јеку. Род воћ стиже и на ову свету српску обитељ, која, надамо се, неће дуго чекати да се и у њој, место бугарскога, нроговори народу његовим матерњим — лепим српским јозиком. Мачји оркестар (сликао Ј. Адам). — Овако живо насликан оркестар нријатан је оку, ади када би те разне висине и дубине његових гдасова у истипу сдушали — сумњамо да би нам осмех играо на ус.нама! Извор Комадине. На лрузи Мотковић—Сарајево а у близини станице Грабовац (78 км.) избија испод само железничке нруге извор Комадине (лозиат и под имоном Прааорац) и сурвава се с огромно висине у хучну Неретву. По.јава је тако лепа да путник мора искрено зажадити што у њеној лепоти ужива тек неколиво тренугака, ла и то само оида кад му со лажња унапред спреми. Лотосов цвет (сдикао Е. Енко). — Види лревод Хајнеове несме на страни 230.

НИ!&

Крогз друштво Над Београдом спустидо со благо мајско вече. По Кадемегдану, Кнез Михајдовој улици и Теразијама пуно света. Поред лепих, помодиих тоадета наших госпођа и тоспођица, види се још по који заостали фос и дибаде, који, чини вам се, као да со чисто поткрадају кроз западњачки луксуз наших Београђанака. Ако сте човек осетљив, сенгименталан, та вас појава непријатно текне: дође вам као жао те већ застареле ногање, тог већ бледог трага невадањег београдског друштва. И за мадо кренете се мислима ка том старом, нодуиесталом друштву иагаих дедова и стара-мајви. Међ' шетачима сретато доста познаника, тако рећи, сваки вам је други познат. По нева лена девојачка појава задржи вам пажњу, и ви је пратите погледом. Чудно вас магатање почне обузимати. Учини ваз* се да у тој свежој дево.јачкој појави видите слику читавог продећа, са свим лепотама његовим. Пред мислене вам очи рзснлићу се најразличније слико, и у извесном момеиту, кад се онај меланхоличии тон, који осваја човека у свим његовим узвишенијим тренуцима, развије до вудминацијо своје, ви помисдите: о, депо девојче, воје сад тако мирно и с пуно најденгаих нада корачаш стазом живота свога, шта ли је теби суђено?! Шта ли је теби Усуд, тај тајанствени судија који нас све кроће стазама којо нам јо он јопг нри рођењу намеиуо, — шта ли је теби он за живот доделио?! Теби се за садајош живот осмејкује, јер си још под окриљем и у топлом загрљају своје матере. Али ах! живот је наш таво лун разочарења, да се, ево ја, злослутица, већ бојим и страхујем за тебо. Ја ти то нећу ничим показати, нити сам рад да уклањам цвеће са твоје с.тазе, ал' и овако стран и нелознат бојим се за тебе као за цветак вакав, који, знам, чим се узбере мора да свене. Ти си нежна, узвншена, нлемонита, то ти ее и у ногдеду, и на чеду види, али на жалост, за такве као што си ти није царство ово. Па илак, ја ти жедим свако добро, ја ти и срећу жолим, ако до њо можеш да доснеш и захвалап сам ти на овим часовима пуним пријатног маштања. У то, и оно прође мимо вас, и опет гомила, и опет гурање. После ње поглед вам се задржи на каквој изнуреној старици. Набораио јој чело и образи, упале старачке очи и тужан поглод вреиу вас са свим сулротним нутем. Учини вам се, вао да се са старом баком креће и хдадни гроб, у воји ће је спустити: »На њеном часовниву живота отвуцавају последњи минути« мислите ви: »она свргаава са животом, и од ње ће после. остати само прашина. Живот, младост, бујност, жеља, сроћа, несрећа и прашина!« шапућете ви, и осећате, вако се на ту страшну антитезу: живота и прашине нешто буни у вама. Из тих рефдовсија трза вас кратки разговор мимопролазника: »Ово је жалосно доба у књижевности«, говори један велнкошкодац, снажан мдадић, врло лене главе, свом другу, — »видиш ли ти само какав је ово застој, какво јо ово мртвило: нигде нееме да се јави која би нас одугаевила и понела ма каввом идеаду; нигде приче