Нова искра

Број 18 и 14

Н 0 В А И С К Р А

Страна 239

од нас. Познавали смо, друговали смо с добрим човеком Јованом Јовановићем; одрасди смо, нолели смо, невали смо Певанију његову; алл нико није знао аесника Змаја. Његове несме ннсу нам никад изгледтзле његове; ми смо га увек присвајали с песмама њоговим; Змај и Певанија били су нагии. Змај нам со увек чинио као нешто потребно, службено, наше. У нашој памети ми смо навикли _да гледамо на једног човека који је увек био поред нас, који се родио за нас, који је морао бити Змај. С њиме смо навикли на прве звуке, тепање, уљуљкивање; из његових уста добијали смо поздраве, опомену, хвалу, утеху; он нас је храбрио, он нас развеселио, разгњевио, насмејао, раснлакао; с њиме смо туашли, радовали, надали, певали, љубили, лудовали, мрзели, светили. Његова велика, тако пуна, тако велика Певанија, нашим очима толико позната, толико Фамилијарна, изгледала нам је нешто обично, свакидање, наше; ми нисмо знали аеснжа Јовановића у њој, нити смо видели стихове њене. То су били напш стари и свакидањи записи, наши листићн; знане и заборављане али увек миле, наше успомено, наши проживљаји. И данас, на прослави тога човека, чудна и иста појава: хиљаде нас са свих страна и крајева, младих и старих, учених и обичних, малих и великих као стари, вајкадањи знанци, стајали смо ту зближени, здружени, изједначени, једнаки, и својим широким, шареним колом. свили смо око тога човека живо лишће Певаније његово п наше. И тај мали, оседели старац, гледао је у нас дуго, дубоко, непрестано, и све боље познавао је сваког од нас, све више видео себе у нама, и ми нас у њему. Његов дубок, занесеи иоглед, поглед снова и сећања, гледао јо око ссбе свој живот, пола века, све своје, своју Певанију. Сваки лиетић њен, сваки од нас, био јо њему једнако драг и мио; ми смо сви то видели и осећали, и за то смо и ми били једнаки и међу собом и јодиаки с њиме, пуни успомена у успоменама његовим, скромни у скромности његовој, срећни у срећи његовој, горди у слави његовој. И суза његова, суза радости и успомеиа, квасила је то лишће, будила је пола века, и одједиом смо били сви ту, сви његови, чика Јовина дечица, веселе моме, Србадија, иокајници Фарисеји, борци и осветницн, његова Видосава, његова Смиља, сви И у тој слици, полако, све више и више уздизао се над нама, све више н више он; и ми надахнути духом његовим, просвећони светлошћу његовом, подигиути величином њоговом, стајали смо ту, пуни поштовања, пуни дивљења, и тада први пут видесмо иесника Змаја. Прослава је програмом била утнрђена у три дана: 12, 13, 14 јуни. Већ у петак 11 јуна стизаху Змајеви гости са свих страна, а у суботу Загреб боше толико нуп новога живота, да увече ни три најпространија локала не беху довољни за састанак гостију, којијеОдбор одредио као ирву тачку нрограма. То вечери впдело со већ колике ће размере прослава узети, колико Загреб није још видео већу ни сјајнпју свечаност, и колико ћо остати ионосан славом да је прослава недесетогодишњице великог народног песника у њему извршена. Те вечери још нисмо смели веровати, и ако је већ било жалосних знакова, да ће Загреб и тога дана доиустити да се и тако чиста, узвишена и ошита народпа слава номути оним прљавим и братоубилачким појавама, којима је на несрећу своју н свога завађеног народа, иа жалосг, до данас највише он бно извор. Сутра дан по одслужеиој служби и благодарењу у цркви, када се иошло зградп Хрватског Сокола гдеје одређеиа главпа свечаност, око Универзитета, Позоришта и околних зграда, десило се неколико дечурлијских уличних изгреда, чијаје немила усиомена оставила тешку и мрачну мржњу у овом светлом дану. Појава је била ружна, јадна, одвећ јадна. Колнко се у њој осетило дубоког братског бола, најтужнија је слика у призору када иеки старији п воћ седи Србин Мухамеданац пз групе С|)ба Босанаца и Херцеговаца скиде фос с главе, и окренут руљи, загушено, кроз њихове иретње и грдњу, довикну гласом скоро нлачним, нуним б.ола и нрекора: Живели браКа Хрвати ! — Ова је прилика свакако мало угодна да се на томе догађају данас дуже задржимо, поред и тога разуме со, што су његови узроци много дубљи и даљи но што бн нх под овим огорченнм и тешким осећањем могли

наћи, и но што бн их можда мало праведно бацили све у грех једној страни; али ма ко у опоме крнв бно, ма ко у овоме носио грех необазривости, непажње, или самовоље, или шовинистичке засдеиљености, носи грех великн, тежак, грех без онроштаја. Ако ни истински иатриотизам, ни братски осећаји, ни достојанство једног просвећеног народа, нн ноштовање гостољубља, ни чисто и искрепо одушевљење велика и племенита осећања захвалности и признања целог једног народа .своме генију, ако и све то не би заслужило више пажње: — Змај, једаи једнни заслужан је био ње; срнско-хрватска слога толико бар дуговала је свомо апостолу. У сали „X. Сокола" свечаност је отворио председник Одбора г. 1)г. Медаковић. Иотом јо изабрано изаслапство које ће позвати Змаја на свечаност, ношто би примање поздрава, у њогову стану норед толико хиљада посетилаца, било немогућо. За то време г. Андра Гавриловић нрочитао је свој говор о Змају. Говор је на неколико места бпо прилично топал, п ако је штета што то није свуда једнако нровучено. Томс је узрок п мало незгодна навика г. Гавриловићева у последњо време, да се осоћа обвезан да се што издашније и праведније одужује дужином, и дубином расправе, а позната је ствар колико су ти начинн врло неједнаке среће у разним рукама. По доласку Змајеву у салу настадоше бурне овације, н затим отиочеше иоздрави слављенику. Мођу првима беху: иоздрав Одбора за Прославу н Срба Загренчана од 1)г. Медаковића, топли поздрави мађарско Академије и нештанског универзитета, којо је на лепом српском језику, а затим и са ноколико речи и на мађареком изговорио нроФесор и академик г. Ажботи, поздрав академика г. Гиге Гершића, нредседника Матице Срнске г. А. Хаџића, нредседника Срн. Књижевне Задруге г. Поре Ђорђевића, председника Сри. Новинарског Удружења г. Косте Таушановића, итд., ноздрави Срба Босанацаи Херцеговаца, Омладине Сриске, једанод најнунијих и најлепшнх који тога дана стигоше — поздрав Београдске Великошколске Омладиие итд. итд. Уз говоро ишли су многобројни лени дарови, венци, почасне дипломе, слике гусле итд. Хрватске корнорације и личиости честитали су писмима. На крају тих поздрава, који су разуме се сведени на најважније, устао је седи Старац, и у неколико тонли* и потресених речи захвалио свима, „браћи и деци" својој. Потом се свечаност из Сокола нренела на банкет у Форстеропој Сали, који јо ночео у 3 сах., а трајао до саме вечери. На банкету нало је такође лепих говора. Слављеиику наздравили су: Барон Живковић, г. Гершић, г. Ажботи, једаи Србин Мухамеданац, г-ђа Савка Суботићка, г. Љуба Живковић, г. ЈЈг. Димовић и др., и по том јо оиет дошао дирљив отиоздрав и опроштај Песников, у коме је Старац Слављенпк, са баченим иогледом назад у своје пола века рада, у своје данашње седе власи, и ово весоло вече, пун скромностн, пун мирног н тихог задовољства мудраца, видео у њему онако дубоко, онако дирљиво, оиако леио речену всчерњу светлост свога живота. — У вече је била у Соколу велика народна забава; концерат на комо су певане н декламоване песме Змајеве, п нотом игранка. Излет на Плитвичка језера осујећен је ружним временом и — забраном владином. Тако се свршила 13. јуна 1899 г. у Загребу нрослава недесетогодишњицо народног песника Змаја Јована Јовановића. ЈГ22.

ншк ешке.

Адолф Хејдук, чешки песник. — Хадок, Неруда, Хојдук и Елшпка Ераснохорска најбољи су иредстаиниди чошко нојозије у седмом и осмом деденију овога столоћа. Хадека и Норудо нема више — отишли су оиамо одакло нема повратка. АдОдф Хејдук пре краткога вромена стунио је у ненсију као шкодски саветник да из те светско новучености богати чешку књижевиост својим заношљивим несмама. Хејдук је ноглавито диричар дотичући по кадшто само и епске жиде. Лридржавајући се народнога духа и характера иаписао јо више свезака лепе кљнжовности којнх је нотка угвишено родољубље, због