Нова искра

Страна 238

II 0 В А

И С К Г А

Број 13 и 14

нутку кад је Позоришту врло иотребиа, и Позориште се, наравно, има ирава на њу иотужити. Само, ако се Позориште има права на критику нотужити, има и критика на њега. Је ли Позориште (да иоставимо од нрилике онакво питање каква је недавно у сличној лрилици поставио Г. С. Новаковић говорећи, уједномсмелом н тачном чланку, о односу сриске књиге н срнске публике) учинило са своје стране све што је нужно да критика буде као што треба? Јссу ли позоришне унраве кадкад номишљале да и оне можда носе мало греха на својој дупш што је критика оваква? Или можда мислите да озбиљност нозоришне кронике не зависи од репертоара позоришног? Зависи, те колико још. Управо, оио што јо најважније за једног иозоришног кроничара, то је сам ренертоар. Озбиљан кроничар најпре о комаду говори и највише се за њега иитересује. Ако Позориште, као пгго је до скора било, испунн свој репертоар све комадима без важности по нозоринтну критпку п врло ретко и неприметно учпии изузетак у томе, рстко ће се један озбиљан човек подухватити да води кронику стално, сваког месеца или сваке недеље. Позориште, дакле, мора имати бољи ренертоар ако жели да има бољу критику. Оно мора да учини ту концеснју критици, јер критика њему треба, а не оно критици. Треба му нарочито данас кад има да подиже репертоар и кад му треба навнћи своју нублику да ова због комада а не због глумаца дође у Позориште. Гед је и иначе да Позориште услужи критику, јер је ова два пут старија од њега. Једном речју, што год Позориште даје бољи и озбиљннји репертоар, биће и критика боља и озбиљнија. И не само то, него није све једно ни да ли ће Нозориште давати странн или сриски репертоар. Од српскога ће критика имати веће користи. Оиа добија у важности чим говори о српском комаду. Књижевне су прилике такве да је овај говор ц важан н потребан. Наши су комади врло мало узимани у претрес и пуно старијих писаца чека да се о њима каже последња, можда и прва реч. Наша позоришна критика испустила их је из вида п оставила нас без тачна појма о њиховој вредности. И кад је најбоље стајала, кад је била у рукама С. Вуловнћа, X. Давича и других, па није довољно пажње српским комадима поклањала. И зато је и дошла до тога да стоји ниже од књижевне критике. Ова бар ирати сваку срнску књигу, ако и не уме често; иозоришна ии то не чини. Она је своју најглавни.ју дужност промашила п времо је да сад бар иогрешку поправи. И ето национални репертоар је ту да је на нрави пут врати и да и ту услугу 11озоришту учини. Четврта и иоследња корист од националног ренертоара, ноказаће се на будућој драми. ?Нек Позориште, држањем овог репертоара, оДа достојно поштовање драмама напптх старијих књижевиика, на ће и данашњи књижевници развити јачи а можда и бољи рад на драмској области. И будућа драма може онда одскочити у вредности и значају, а то је свакако најпре интерес самога Позорншта. Истина будућа драма биће добра ако радници на њој буду добри, али и Нозоршпте може, већом нажњом нрема националној драми, утицати да се живљи рад на драми изазове. А где је рад живљи, ту су условИ да и бољи буде. Нека дакле Позориште више даје нацпоналпу драму, па ће и бољу драму произвести. Нека је, уз то, и у истој цељи, и боље даје ; нека и нначе утиче на развој драме, расписивањем стечаја н. пр. као што је и ове године ночело; нека се и критика, са своје стране а уз припомоћ Позоришта, поправи и појача, па су услови за бољу драму ту и само на радннке треба чекати. А радници се всћ јављају и Позориште изгледа да је у згодан тренутак почело да утиче на развој драме. Ириповетка се одавна почела компромитовати и ироповедачи се окрећу драмн. Тако је Г. Ј. Веселиновић ушао у иозориште са Ћидом, Г. С. Матавуљ са Завјетом, Г. С. Ћоровић са Крвним миром, И. Вукићевић хтео са СрсКом и људима итд. да ц не помињем I 1 . Г. М. Живковића, К. Петровића, С. Је .фтића н друге којп су такођо нз нриповетке у драму прелазилн. Чак је, можемо рећи, и Г. С. Сремац, и ако кроз туђе н невеште руке, ушао у Позорнште са Ивковом славом. И иадајмо се да ћо и даље тако битп и да ћо се и драма

ускоро отети из руку глумачкнх и почетничкнх. Њој је то нреко потребно и она одавна чека да .је неко подигне бар на висину на којој остали књижевни радови стоје. И тек онда има да почне лрави рад на свима врстама њеним; тек онда да се учине први напори да се трагедпја освежи, комедија оплемени; модерна драма створи и права драмска уметност једанпут јави. Тек онда има, што рекао Г. Новаковнћ, да се нађо царски син те да девојку извуче испод корита. И сад, да завршимо говор н сведемо све, то су ето користи које национални репертоар може донетн. И све те користи иду непосредно у прилог Позоришту и односе со на све главне стране њогова живота и рада. Сви битни интереси Позоришта добијају овим репертоаром, и сви главии састојци његови, сви елементи који позориште чнне нозориштем, траже да се. он тито нре уведе. Њиме ће се публика створити, њиме ће цео репертоар средити, њиме глумачка игра поправити, њиме критика издићи и будућа драма упутити, њиме ће, најпосле, и Позориште свој пут наћи и своме задатку одговорити. И додајте оно тито смо пре доказивали, оно да ће и књпжевност њиме добити, иа ћете вндети да су сви разлози за то да се тај ренертоар унесе и утврди. И то јо сасвим случајно иснало да ми овај тако кориснн репертоар само националним зовемо. Ираво његово пме јестс рационални реаертоар. * * * Али сад, на завршетку ових чланака којп су до овог тренутка изгледали бескрајни, сетимо се да смо мп нашли и пуно тешкоћа да се овај репертоар изведе. Препоручујући овај ренертоар са многих тачака гледишта и расматрајући његов однос према свима важшгм странама Позоришта, ми смо видсли и у чему све те стране оскудевају. Ми смо угледали болесно стање у свему оном што треба да помогне остварењу народног репертоара и осетили смо да Позоришту треба много муко док ствар приведе у дело. И видели смо даље да је то што треба овом репертоару, у исто доба оно што треба и самом Позоришту а да је, на жалост, стање целога Позоришта болосно. И онда је подизање народног репертоара још тежо јер је везано за иодизање и побољшање целога Позоришта. Миоге реФорме, и тешке н сноре, постају нотробно у овом тренутку, и времена треба доста да се оно лепо изведу. И ја се сад сећам онога, о чем смо одмах у почетку говорили, онога како је један део штампе предусретао зимус унраву позоришну кадјеова почела посао у овом нравцу и гледам колико је права имао кад ју је наиадао и тражио да се „избаце све личности које су сад у уирави". И видим, најпре, да је Позориште зимус учинило у главном све што се у први мах могло учинити. И видим, после, да је Г. Јанковпћ н врло енергнчно и врло пажљиво изводио ствари и да с те стране штампа нема разлога да се брине за Иозориште. И видим још да нп до одбора нема кривице и да и он даје пуне гарантије и за даље— И онда налазим да штампа ннје имала ираво. Павле ПопоБић. ЗМАЈЕВА. ПРОСМВА

Нигде се није вндело као на Змајевој прославп нгга јо то народни песннк. Никад једнодушније н искреније није се чуо глас тако општи и широк као поздрав српског народа о педесетогодишњици његова барда. И нико можда праведније није то заслужио од Змаја Јована Јовановића. Змај јо то заслужио као песник п као човек, као песник великп, као песник народни. Као несннк и човок, јер је то обоје било у њему једно и нераздвојно, и то је можда, и несумњиво, што чинн највећу величину његову: он је живео ноезијом и невао живот; као несник прави, искрени, као несник велнкп, као песнпк народни, јер је он то највише био. Он се заслугом и славом својом никад нијо одвојио