Нова искра

Страна 220

Н 0 В А И С К Р А

Број 18 и 14

јатан и она осећаше потиуно задовољство. У њеном мшшм и благом иогледу огледаше се слатка уеиомена њеиог раиијег живота. Вр.го је дено од вас, г. Марко, речо тихо се смешећи, — што своје пријатеље нисте заборавили. Стеван ми рече, да је био с вама. Молим вас, седите, нродужи даље и прстом му показа место на клупи. — Веома ми је мндо, госпођо, што могу да вас онет видим иосде тодиког времена и то овде, где сам се најмање надао, рече Марко седајући. — Јест, одавно се нисмо видеди, — додаде Марта. А где сте ви досада биди? — Свуда. Ишао сам беспосдеи из вароши у варош. Јесу ди вам још живи родитељи? — Да, живи су. Мајка ми јо бпда овде пре месец дана. Јако се боји за мене н врдо ме често обидази. — А г. Стеван? Он као да није овде. — Није. Мадо пре је отишао у Л. Има, веди, неки посао да изврши. Нисам га питада, јер сдабо хоће да одговара на таква питања. Разговор престаде. Марко, но знајућп ни за шта друго,. отпоче мидовати псетаице, које се није могдо свићи непознатоме и непрестаио режаше. Он осећаше свој тешки подожај, адн увиде, да је прииуђеп тако радити, због чега изгдедаше сам себп чудноват. Дди он осећаше тим задовољство, јер гдедаше пред собом, посде тоднког растанка, њему тако мндо дпцо; расиознаваше онај исти њему тако драг обдик, који се у многоме ироменио. Могао је сад сдободно и без икакве бојазни да загдеда у њене дубоке очи, којих он давно не виде а којих беше тако жељан. И Марта се задовољаваше тим немп.ч, на ннак тако речитпм ћутањем; она не осећаше ншита особито у овом тренутку; поддазида је нека тајанствена мнднна, о којој ни она сама ие би знала дати рачуна. Ади и то се несносно стање мора једном свршити. Марко се исирави и хтеде нешто рећн. Али шта да јој каже? Да не буде и даље сам себи чудноват и да поново но настане несносни положај и ћутање? Иа инак треба џешто рећи. — Јесте ли одавно већ овдо? — Биће скоро пода године. — Можете ди се привићи овдашњем животу, навикама и .придикама? Јесто ди задовољни с-војим делом? — Да нгга мислите г. Марко? Ја сам оваквим животом потпуно задовољна. Мени није тесно у овом оквиру. Непрестано сам у послу а посао и досада су две ствари, које не могу бити једна уз другу. — Вама, дакде, време није ипкада дуго? Али ма како гдедиште заузимали ви у тој ствари, настави Марко, потребно је, да би човек осотио свој лшвот, мадо променљива настуна, мадо ватре и дрхтавице, мадо јаче куцање срца и ударања била Или зар ви нисте никада осетили жеље за тим немирним стањем? Али моја је радозналост и сувише ирешда границе свога кретања — 0, не! Ваша је радозналост на своме месту, ади ја не могу да одговорим тако, како бисте ви желели, јер тога у мено нема. Вп хоћете, чини ми се, да знате иаква су моја уживања? Одмах ћу вам рећи, да нису таква, као што их ви замишљате, она су проста и не разликују се од средпне, у којој живим. Моје су жеље као н њихове, а и нашто ми ведике, јер с њима није тако лако изаћи на крај. ЈЛта више, ако их и буде, ваља их нрегорети. Душа јо

свакоме слободнпја, кад нх одбаци н биће боље човеку мислити да сноси оно што га снађе н ради посао који му је одређен. — Видпте .1и. на првом кораку, иа да со воћ не сложим с вама. Куда бн нас одвело то, да своје жеље одбацимо и да мирно савијемо гдаву пред својом судбином. Није се борити са њом, рећи ћоте ви, ади то нијо на своме месту; то би бидо више слаботињски и признање своје немоћи. Живот јо борба, а да се дођс до онога што ваља, на који би други иачин могло, ако но снажним крчењем ирепопа. Хоће ди пак бити борбе, ако човек но желн, ие чезне, не страда? Јосмо ли ми криви томо, што се у нама рађа осећање о лепом и што мн, ио инстикту тежимо за њнм? Иди, зар има данас кога, који но би обрађивао своју несрећну дичност, који не би пошао за њеним захтевима? Човек умире, посдедњи ропац гуши га, а он н даље жели, мила му је своја личност н ои би да је спасе — Ви имато право, одговори Марта. — Алн миоге жеље изазивају у нама и мпога пскушоња, грех је ту, а за грехом грех се ваља. — Иа депо, рече Марко, шта би био тада живот без жеља? Црошао би без пчега депог и сдатког, иеприметно п нечујио и човек би сам пред собом био кривац, јер о њему иије водио рачуиа. А тада нашто рођење, боље би бидо и не живети. Марта тресијаше дагаио главом, пије се могда с њим иикако сдожити. У најскривснијим кутићима своје душе гајила је она ношто, што и сама није знада деФинисати. Мислила је, да је та њена жоља утрнула, ади ето где дође он, да је још већма расиири и нодстакно. Зар она није бпда срећна н зар то нијо био живОт, којим јо до сад живела? Шта је бидо иенријатно у њему? Или, можда, она одиста није зиала живети? — Има истпне у томе, што кажете, рече Марта, адп свакако да п ви претерујете. Мени, бар, ировиђење одредидо је лак живот и ја не желим да га мењам. Водим видети п узбуркано море, али не жедим да се иа њ навезем. — 0, што се тога тпче, немате се ишта бојати. Имајте на уму још II то, да бродоломи бивају, великим делом, и из неопрезности; где је пак крмар вешт послу, ту нема иикакве бојазни. — Алн ипак, признаћете, најсигурније је не укрцати се. . Они заћуташе. Марта је лагано кидада циет, што га је у руцп држада. Марко је гдедао у даљину, ие заборављајући да је покадшто погледа тајом исиод ока. — Ви сте се миого промониди, г. Марко, поче она, дајући разговору са свим мириији правац. — Времо се моња а и ми с њим, одговори Марко. Мисдите ди ви, да сте остади оиако исти, као што сам вас ја раније знао? — А зар сам се и ја променила ? — Да шта мисдите? — Ио чому то? додаде оиа посдс мадо ћутања. — Ви сте много депши, но што сте биди, рече мнрпо Марко. Лице јој дако порумене, обрве се зближпшо а усне дако задрхташо. „Шта хоћо он тим?" помисли Марта. Поредећн себе с другима она п не имађаше никакве здобне намере, њој, шта више, п но надаше на ум уноређивати личне особине. Ади кад он тако вели, онда то није узалуд речено. И у ње