Нова искра

Б гој 13 и 14

Н 0 В А И С К 'Р А

О трана 221

се иојави — ода ни сама не знаде како — одсеи нешше кокетерије. — Хвала, г. Марко! — Буднте уверони, да не ласкам. И ово што сам вам мал.о час ]»екао, омакло се с мојих устију н противу моје воље. А шта вам јето? уннта је даље, скрећућн разговор, као н она мало пре. — Војислав. — Ви се још нисте оставилк старе навике да читате иесннке? упита Марко. — Држим да нх се ннкада нећу одрећн.

па и останите тако. Сваки нма своје погледе, чнји су пак бољи, наше ннје да знамо. Ја вам само могу ножелети да останетс такви, какви сте били. — Али ми ћемо вас ипак нагонити, сад сте бар слободии. — Ко ће ме нагоннтн? Вн?. — Па леио и ја. — Алп ако вам ја ускратим то ладовољство ? — Ви то нећете учииити. — Мислите ? (ИЛСТАВПЂК СК)

Бембаша у Сарајеву.

Марко погледа у књигу. Пресавијена страница показивала је место, где јо стао чнталац. Марко прочита то место, које со почињало: »Ах, прошло је доба оио. Доба спотих рајских спова.« — Па, како вам изгледа, можете ли се с н>им сложити? — Сувнше је тужан и сетан, а ја не знам да ли то треба кудити или хвалити? — Бога ми, право да вам кажем, моја су осећања прилично отуне.ла, да разумеју тако Фине ствари. — А зар их ви не читате више? — Морам вам рећи, да сам себи одузео то уживање. У животу ме чека куд камо озбиљнији посао. — А где је ваше одушевљење у ранијим годинама? где су оне похвале поезији и њепој задаћи? Или се зар угасио онај занос и жар под оштрим утуцима ваших критичара — проФесора ? Или смо ми, можда, толико заостали, да не можемо разумети ирави задатак живота, но траћимо лепе божје дано уз уздахе патника — песнпка? — Све има своје време, гоепођо. Узалуд ћете ви тражити од остарела човека циљ у животу, узалуд ћете од тешка болесника тражити наде иа живот. — Они их немају, јер су обоје малаксали. Мој младићски занос ирешао је тај свој стадиум, остала је још где која искрпца од успомена, али да се то доба иојави, уверен сам, да нећо бити. Ви се пак још одушовљавате оним девојачким начином животом,

К.

ЈЕСЕЊА ПЕСМА (ФРИДРИХ САЛЕТ)

Јгда одуЈ стаола љуља, Чио гором шетам тада; Сдушам како, шумом свожим, Лист за листом с гране иада, Јер уз такве звуко душа Сања дивио иремалеће, Славујсву чаропојку, Свежу трапу, росно цвеће.

Ведар шетам нреко ноља, Где стрњиком ветар иири, II на цвсћо мајско мислим, Што зориним дахом мири. Гледам исбо плаво, кад се Дод њнм облак дрни вије, И на безброј ззезда мислим За облаком што се кри.јс. С. До Мшјалиопик.

ДВЕ ЧАШЕ

н

аиуњсна чаша вниом, А крајево златие њеие Окитиле искре свете Оне дивне, лаке пене! Испијеш лн — тога часа Срде ти се заталаса! 1898. г.

Тако пехар надахнућа Узвншене мисли красе; Попијега га срде ћутп, Но трепери, ие игра се, Нн нотајно с песмом збори Али душа огњем гори !...

СоЈкољанин.