Нова искра

18. И 19- БРОЈ

У БЕОГРАД 16. СЕПТ. и 1. ОКТ. 1899. ГОД.

ГОДИНЛ I.

У 3 АТИШЈУ - МИЛОШ П. ЋИРКОВИЋ -с©? (сНРШЕТАк) XIII [^рело, где му Марта беше одредила да се састану, налазило се иреко реке, на северној страни брда. На овоме месту које се зове „Краљев Гроб" удружен је дивљи романтизам са тајном суморношћу. Неколико белих облачака издвајали су се из остале масе, застајали над овом белом површином и мешали се са ваздушастим велом паре, која се ' , од врела дизала. Певање тица из- 4 мешано са удаљеним чобанским клицањем и неким неодређеним. брујањем уздизало се у овом прозрачном простору, гдеје осим тога царевала мртва тишина. Једна страна врела, нагомилана из оштрих сурих стена, без икаквог реда и симетрије, дизала се веома литичасто, чисто се надносећи на сиву мирну новршину воде. Друга је на против била блага нагиба и на њеној површини беху прекрасна кленова и букова дрвета. У даљини, па ову се страну наставља и кристална река, губећи се и крадући се кроз засејане тучне њиве и зелене ливаде .... Врело је било са свију страна уоквирено огромним храпавим стеновитим жљеботинама и представљаше заносно дубоку бездну у коју, кад би се упало, била би извесна смрт .... Овом усамљеном месту ретко је ко долазио: једно што је тако пусто и забачено, а друго о њему се причале свакојаке скаске и легенде. Говорило се, да су се на овом пустом месту среле краљице из овог и оближњег села и да су им краљеви овде изгинули. Мало приметна хумка то је сведочила. Сел.аци су држали то место за страшно и проклето и сви су га далеко обилазили побожно се крстећи. На седељкама су бабе причале, како је једна од краљица јако миловала вереника оне друге и како је,

\

Јосиф ЈГодградски професор и књижевник.

видећи да га не може имати, нарочито ударила овом стазом, те се ту сусрела са својом супарницом и но своме светом обичају морале су обе животом платити. Други су додавали, како у наручју самога врела миран сан борави и вереник, који је тамо, видећи мртву драгану, скочио сломљен од туге и јада. Причало се, даље, да се у извесне дане појављују духови погинулих краљева, који у мрачној и тамној ноћи нросипљу пеку чудновату светлост. А у неко доба ноћи расклапају се плави таласи тихога врела и из тајанствених дворова на дну његову излази млади вереник у сјајној одећи и туж—ним очима прати ону, којој не може " ... више рећи о својој љубави и тајно \ поћи у загрљај њен Приче беху невероватне, али за свакога ово место беше страшно и несрећно и сви га далеко обилажаху. Марко се није на то обзирао. Он је нарочито волео овај тако усамљени крај, без икаква страха да ће наићи на духове погинулих краљева о којима је слушао тако чудновате приче. Ту, иа самом ирагу смрти, живот јо сладио ; црпао је сласти и ако га је језа обузимала при погледу на ову бескрајност, у којој је све вечито. Седео је и сада тамо на мркој оштрој стени, на самој ивици врела, од којега је у овај мах његова душа била много мрачнија. Да ли му беше могућно завирети у себе сама ? Шта да се ради? Како ће учинити крај томе тешком положају, у који је бацио и себе и њу? Марко је волео Марту, али каква је то одбрана? Зар ће то моћи отклопити сваку могућу опасност ? „Треба кидати на сваки начин," мшшваше Марко. — „Али колико се пута решавам на то, па ипак остаје по староме. Слаботиња сам ; ни на што не могу да се одлучим. Постао сам роб своје страсти, гурнуо сам и себе и њу у мрачни амбис и нигде светла зрака који би нам помогао; нигде сламке за коју бисмо се ухватили." Он погледа у бездну, која му је подногама зијала. Беше му први пут да тако блиско гледа у очи смрти н