Нова искра

Страна 294.

НОВА ИСЕРА

Бгој 18. и 19.

тај призор веома га узбуни. На шта му је и живот, кад се вера у њега изгубила? Зашто живети, кад за то нема више разлога? Један скок само у ту мрачну, мирну водену површину, па да се једном за свагда учини крај грозној фаталности. „Нема је. Да се није каква несрећа догодила?" и при тој помисли стаде му крв у жилама. Полусвесно појури натраг, у варошицу. Нред канцеларијом спази га момак њихов. — Баш је добро што идете, г. Марко. Ја сам вас свуд тражио, али нигде да вас нађем. Госпођа је болесна. Болесна ? И кроз цело тело прође му нешто ладно, ледено.... У ходнику затече Стевана са забринутим лицем. — Шта се догодило ? —- Добили сте пацијента, одговори ббно Стеван и покуша да се осмехне. •— Послао сам у С . .. по лекара; слао сам и за вас, али ви не бесте дома. — Али од куда је то? Синоћ није било тако озбиљно. Стеван слегну раменима : — И сам се чудим. Било је изненада. Уђите, ви ћете боље знати : разумете се. Марко уђе унутра. Она је лежала бледа на кревету; руке јој беху оиуштене а очи затворене. Јака ватра била је од ње, грозница беше ступила у своја права. Стеван је забринуто гледао у Марка, чекајући од шега милости. — Не бојте се, није тако опасно, рече Марко пипајући било. —■ Непрестано бунца, то ме је страх, примети му Стеван. — Не чини ништа. Јака ватра, што је све дошло од узбуђења нерава. Треба јој више мира. Марко јој прописа на повраћање, нареди за ладне крпе и тсад Стеван изађе да заповеди млађима, Марко се наже тихо на ухо болесничино и лагано рече: — Марта, Марта, шта вам је ? Освеотите се, ја сам крај вас. Зар ме не позиајете? Она отвори очи. Оне су сјале неком грозпичавом ватром и мало беху закрвављене. Видевши Марка да крај ње стоји, разли јој се тиха радост по лицу. —■ Ах, ви сте! Приђите. ближе, рече једва чујно. Марко се са свим наже. — Сврш.ено је. Идите што пре ; испуните ми ту последњу жељу. Марко хтеде нешто рећи. Она му прстом показа да ћути. — Идите, идите. Учините ми то; зар не видите како вас лепо молим.

— Како ? Шта ? Зар већ да идеш, али зашто ? питаше уздрхталим и испрекиданим гласом стари Павле, кад му Марко рече да се ствари и кола спреме. Да је жишка пала сред барута, не би већи прасак и изненађење ироизвела, него што су то учиниле речи Маркове. — Јест, одлазим. . . . морам, него се постарај, да је све у своме реду. — А ти ми ту скоро рече, да ћеш нам седети још читав месец дана. Да, рекао сам ; али сад морам.... -- А шта ће Сока рећи? То ће је. .. .

Павле не доврши ; опазио је Марково нерасположење. Узалуд би било наводити још какве разлоге, морао се свему покорити. — Добро, добро ! Немај бриге, све ће бити на свом месту. Ја ћу се сам постарати. — Гледај, молим те, — добаци му Марко и удали се. Павле Петровић исхракну се, обриса се махрамом, па се несигурним корацима упути жени у башту. —• „Да ми је знати, зашто иде ?" — мишљаше он. „Познао сам ја да неће добро бити, чим сам га видео онако мрзовољна и ћутљива. Не можеш му речи ни кљештама ишчупати. А још га нисмо честито ни угостили ни почастили! Па нека пође, срећан му пут ! Не треба ничије слободе сужавати. Али Сока, како ће она то ноднети ? Све једно је, друкчије не може, па како јој буде!" — Е, Соко, остави то, па ходи овамо ! Сока остави започети носао и приђе ближе. — Је л' дошао Марко? Хоће ли ручати, ваљда је већ и огладнео ? Павле Петровић прогута пљувачку. — Јест.... дошао је. . . . не знам. . . . Неће ручати; нисам га питао, а може бити.... врло лако је гладан. — Што не говориш отворено? Шта се догодило ? -- Ништа, са свим ништа. ... Маленкост.. .. ситница. Ја мислим... . овај. ... и ти знаш. .. . Павле се снлете, није знао шта ће даље рећи. — Али шта знам ? — упаде му .Сока у реч. — Марко ће ићи, сад одмах, — додаде Павле тако јако, да се и сам зачудио толикој својој смелости. — Шта? Марко да иде? Благи Боже. ... Она посрну и би пала, да је Павле не задржа. У очима се показаше сузе. Она се сети да не ваља плакати и рукавом их обриса, потом погледа на Павла који стајаше ту крај ње, невесео као и она што је. — То ти је он казао, је ли ? Па нека иде, кад му је вол.а. Ваљда тако треба да буде. Срећан му нут! Нећу да плачем, где су још деца плачем испраћана. Видиш, Павле, он хоће да иде, а пе зна како је нама; он не осећа муку нашу. А ко зпа, можда је тешко и живети овде. Ми смо самохрани, тако смо научили, вечито на једном месту, ал' он не може, младост у њему кипи и бруји; одлетеће соко, далеко од оца и мајке. Нек' је у добри час, а ми ћемо кућу чувати, ту и да умремо.... И стара Сока баци му се о врат угушујући свој глас сузама. После тога часа беше све спремно за полазак. Сока крадом утираше очи и непрестано шапућући мољаше се за Марка, док је Павле гледао у страну, само да сузе сакрије. И последњи звуци звонцади умукоше; кола се изгубише и лаки облаци прашине, који се за колима дизали, ишчезаваху. — Оде, изгуби се! Дуго му би у нас; ал' он ће опет доћи! -— мрмљаше старац, гледајући непрестаео у дал>ину за својим милим и драгим јединцем, последњим благом својим. XIV Прошло је доста времена, од како је Марко оставио своје родно место и дошао на универзитет. Тражио је утехе, гледао да заборави своју блиску прошлоет и