Нова искра

Б рој 18. и 19.

Н 0 В А

И СКРД

С траиа 311.

делојче, 6 ) јер је моје цвркутање уљуљкиваше у сан. И у смрти није ме заборавила, него ми је подигла овај мали гроб, сећајући се љубазно моје шумне песме. Лестида Тпраптски.') Жогли бисмо навести још више оваких несама у славу и хвалу цикаде, али држимо да је и ово доста да осведочи љубав старих грка ирема једномо инсекту, који у нама никако не подстиче оно осећање, које је старе Грке толшсо заносило. Али стари Грци нису само песмом изражавали своје симпатије цикадама него и другим пачином, а нарочито с> се у томе одликовали Атињани. Оии су, по сведоџбама Тукидида, Аристофана и другпх, носили златне цикаде у коси као украс. То су иа сву прилику биле игле у којих је глава била златна цикада. Ове укоспице биле су племенска одличија и символ еамосталоости. По томе су Атињани назваии Цикадоиосци.

СМРЗДУТО ПТИЧЕ (ИЗ ПЕСАМА „МОЈОЈ КОЛИБИ") -сО? п ^а кроиа колибе моје смрануто птичо иало, Вотар му разпеј'о гноздо, следио цвркут мили ; Широћи слабачка крила Богу је душу дало, II душа одлете с иесмом своиишњој оиој сили. Вијући прамење снежио леденим дахом својим Страшио Фијуче ветар, и чупа сламу с крова, А ја са сузним оком ногружен крај тидо стојим, И гледам врх плава иеба неће ли прхнут с иова. Како бих плак'о сада, о друже мој једини!... Удаљен од светске вреве с тобом сам зборио само, Слушао у раној зори твој двркут у висини, Причали боло својо да једно другог зиамо. У плавом зраку лебдиш а иесма на душу нада К'о бистра јутарња роса на дветак давно свели, Вера со у мене буди, нестаје туго, јада, II душа за тобом лети, та ми би к небу хтели. А сада ко ми оста сред снежних ноља ови' Којим студени ветри ледена кола гоне Вера со у мени губи, мрзну се млади сиови, На срду лед се хвата, у тугу душа тоне. 0 друже мој једипи!... Да ли ће судба иста Докончат' и моје дане: да д' ће се на усиам' мојим Следити од људске студи божанска иесма чиста'? — 0, ћути, снежни ветро, од твог се збора бојим .... 1898. г. п. Ј. пимишријебић.

А Л Б Е Р Т ПРИНОВЕТКА уТаба ЛТолсШоја

(ОВГШЕТАВ)

ЗјЖругог дана беше празник. Делесов, пробудивши се, седео је у гостинској соби поред кафе и читао неку књигу. Алберт у суседној соби још се не креташе. 6 ) У Грчкој а и у другим јужним земљама држе дикаде но собама, а нарочито но жеиским сооама за сиавање. 7 ) Све ове иаведене десме узето су из: АпЉо1о81е Јупвсћег пп4 ер^таштаЉсћег ОЈсМипцоп (1ег аИеп впесћеп. Негаиз^е^ећеп уоп Е(3шиш1 Воезећ Стр. 328—330.

Захар пазкљиво отвори врата и погледа у трпезарију. — Верујете ли, Димитрије Ивановићу, да спава на голом дивану! Тако ми Бога, ништа није хтео да подметне. Као мало дете. Вештак па вештак! У дванајест сахати чу се иза врата кретање и кашаљ. Захар поново уђе у трпезарију; господин слушаше ласкави Захаров и слаби молебни Албертов глас. — Ну, шта је? упита господин Захара кад овај уђе. — Досадно му је, Димитрије Ивановићу; мргоди се и неће да се умије. Вазда тражи да пије. — Кад сам се већ заузео, треба и да издржим, рече Делесов за се. Пошто не нареди да се вина да, опет седе за књигу, па и опет нехотице прислушкиваше шта бива у трпезарији. Из ње се не чујаше никакво кретање, само што је с часа на час допирало тешко кашљање и пљување. Прођоше тако два сахата. Дотле се Делесов обуче за полазак, па се реши да види шта је и са његовим укућанином. Алберт је непокретно седео крај прозора, спустивши главу на руке. Окрете се. Ј1ице му је било жуто, намрштено и не само жалостивно, већ дубоко несрећно. Покуша да се у знак поздрава осмехне, али му на лице изби још тужнији израз. Изгледало је, као да је био спреман заплакати. Мучно се придиже и поклони. — Кад бих добио чашицу макар најпростије ракије, рече са молебним изразом; тако се осећам слаб, верујте! —■ Кафа ће вас више оснажити. Ја бих вам њу препоручио. Албертово лице у један мах изгуби детињски израз; хладно и мрачно иогледа у прозор и клонуо спусти се у столицу. — Зар нећете доручковати? — Не, захваљујем, немам апетита. — Ако би хтели свирати, нећете ми сметати, рече Делесов стављајући виолину на сто. И ако му је после овога Делесов много што шта говорио и предлагао да пође у шетњу, да довече оде у позориште, он је се само покорно клањао и упорно ћутао. Делесов отиде од куће, посети неколико познаника, ручао у гостима, и ире позоришне представе врати се кући да види шта је са музичарем. Алберт је седео у мрачном предсобљу и, наслонивши главу на руке, гледао у заложену пећ. Био је чисто одевен, умивен и очешљан; али му очи беху тамне, мртве, а у целој појави опажаше се клонулост и слабост, и то јаче него ли јутрос. — Шта, зар сте већ јели, господин-Алберте? упита Делесов. Алберт потврди главом и, погледавши уплашено Делесова, опусти очи. Делесову би неугодно. — Данас сам говорио о вама директору, поче такође опустивши поглед: примиће вас врло радо, ако примите савете. — Захваљујем, ја не могу да свирам, проговори Алберт себи у браду и оде у своју собу затворивши врло тихо врата за собом. После неколико минута тнхо се покрете ручица на брави и он са виолином у1је из своје собе. Злобно и окачивши погледом Делесова, метну виолину на сто и поново се повуче у се. Делесов сними плећима и осмехну се. „Шта још дарадим? У чему сам крив?" помисли он. — Ну, а музичар? било му је ирво питање када се доцкан у вече вра.ти кући. — Рђаво! кратко и звучно одговори Захар. Само уздише, кашље и ништа не говори, а пет је пута тражио ракије. Једну сам му дао. Ама да неће тако пропасти, Димитрије Ивановићу? Наш помоћник ....